Ko smeće?, ljutio se, onako naški, Boris Johnson, britanski premijer, dohvativši se telefona, dok se otimao iz zagrljaja supruge Keri, sa kojom se mazio u bračnoj ložnici iznad rezidencije u Dauning stritu 10. A onda te londonske mračne noći čuo je: „Alex calling!”. „Who ? Who?”, vikao je kroz slušalicu Boris, dok mu je Keri mrsila one duge kose, što slikaju njegov fizički i politički portret.
„What’s going on?”, upitao je Čupavi, vidno nervozan, prekinut u ljubavnoj akciji. Sve se to dešavalo nekoliko sati kasnije, pošto su u nedelju 17. aprila Vučićevi novinski deklamatori javili naciji da im je svevišnji predsednik poručio da će „u narednih 48 sati da j..e kevu Johnsonu”, jer je poslao oružje Kurtiju, premijeru Kosova – lažne šiptarske države.
„Jesi li čitao beogradske novine? Jesi li čitao da su javile o vašim opasnim igrama. Da ste nama iza leđa poslali Prištini 50 komada NLAW raketa i da ćete poslati još 20 raketa džavelin! Naravno, o tom vašem novom kurvarluku ne možeš da pročitaš u vašim lažljivim kupusarama od novina” – grmeo je Vučić. „But, what are you talking?”, branio se Boris, onako u donjem vešu, otimajući se od Keri, koja je mljackala njegovo uvo, pozivajući ga na nastavak netom prekinute ljubavne akcije.
„More, ne pravi se blesav! Dogovorio si se sa onim Šipcem, ne mogu ni ime da mu spomenem”, urlao je Aca Nacionale. „Poslali ste mu brdo lakih protivtenkovskih raketa. E, neće moći više tako. Napušićete nam se. Zabadate nam nož u leđa. Vi ste gori lažovi od onih Jenkija i onih seronja u Briselu”. „O, my Serbian brother. It must be mistake. Beleive me… Nismo poslali ni šaku metaka za lov na jarebice”. „Šta? Koga vi folirate belosvetski hohštapleri” – plamteo je patriotskim žarom Aca Srbin. Nismo zaboravili ni onaj 27. mart ’41. kad ste podbunili narod sa onim komunjarama da viče ’Bolje rat, nego pakt’, a mi taman zašiljili olovku da potpišemo Trojni pakt”.
„Kumim te tvojim pravoslavnim bogom i našom dičnom kraljevnom Elizabet! Mrtav umoran sam došao sa sednice parlamenta. Sedeo sam na vrućoj stolici, jer su me parlamentarci napadali da je moja Keri organizovala žurke, dok je London bio zaključan zbog korone. Ah, that crazy woman! Evo i sad me steže oko vrata”, krljkljao je Boris, „Ma pust’ me ženo!!!”.
Brother Alex poslednji put, pretećim glasom: „Igrate opasnu igru. Naoružavate nepriznatu državu. Mi se naoružavamo, ali to nam je za odbranu. Mi smo miroljubivi, ali ako nam neko stane na žulj…” Reče to vrhovni komandant Vojske Srbije tresnuvši telefon na pod, odakle se čulo pi, pi, pi…
Posle Vučićeve tirade, britanski premijer je drhtavim rukama zavrteo broj telefona ministra inostranih poslova Ujedinjenog kraljevstva: Zovi smesta ambasadu u Beogradu. Neka prospu kofu vode na glavu onog Vučića. Nek objave da je laž da smo poslali oružje Prištini – izdiktirao je. Zatim je pomerio firangu i pogledao niz ulicu. Video je bobija kako šeta ispred rezidencije. Ugasio svetlo i bacio se na Keri, onako kolonizatorski.
Ko to kaže, ko to laže…
A na javi? Bio je utorak, 19. april. Posle 48 sati – pošto su Aleksandar Vučić i njegovi novinarski pigmeji tvrdili da London šalje oružje Prištini, baš kao i Amerikanci i Turci, i najavili njegov brutalan demarš Džonsonu, a Vulin, ministar rata sve opisao kao „neprijateljski čin” i dodao da niko ne može da naoružava teroriste i da se nada miru – usledio je muk. Niti je Vučić „okrenuo” Džonsona da traži objašnjenje i protestuje zbog kršenja rezolucije 1244, niti su njegove medijske udvorice dale dokaze za njegove i svoje tvrdnje.
Tog dana pod logom British embassy Belgrade, izdato je zvanično saopštenje kojim su demantovane i Vučićeva izjava i napisi u novinama o izvozu oružja Kosovu. „U pojedinim beogradskim medijima su se pojavile potpuno izmišljene tvrdnje o izvozu naoružanja iz Ujedinjenog kraljevstva na Kosovo. U ovim navodima nema ni trunke istine. Ljubazno pozivamo sve medije da provere činjenice i spreče širenje dezinformacija i lažnih vesti…”
Demanti se nije pojavio u novinama koje su optužile London za „opasne igre”. Istovremeno, štampaju se feljtoni u kojima se tvrdi da Zapad kreira novi svetski dezinformativni poredak. Da sa njim dolazi novo carstvo zla iz Amerike i njoj podaničke zapadne Evrope. Da ta osovina preti političko-medijskim ludilom koje će zapaliti žišku novog svetskog rata.
Srbijom tutnji jedna medijska mašinerija koja „pali” mase. Ona je okosnica. Jedan od nosećih stubova autokratskog režima Aleksandra Vučića. Sa njima i mnogim nedotupavnim podanicima koji veruju takvom vladaru i njegovim propagandistima Srbija baulja u provaliju. Nešto već ranije viđeno? Da.
