I ja ću možda jednoga dana biti on…

Od trenutka kada sam počela da pišem svoja kratka zapažanja za blog, kao i za ovaj tako redak lokalni portal koji pokušava u svoj naopakosti u kojoj živimo da sačuva ono malo normalnog i dostojanstvenog što nam je preostalo, rešila sam da se držim samo jednog principa – da što je moguće ređe pišem o ličnim stvarima pravih, realnih ljudi iz mog bližeg i šireg okruženja ili slučajnih prolaznika s kojima razmenim pokoju kurtoaznu, a ponekad i toplu reč. Iako pišem „priče iz života”, mešavina istine i delići mog ličnog oslikavanja i viđenja životnih priča tih ljudi, za mene je bila i biće zlatna sredina koje se pridržavam i sada. Tu odluku nisam donela iz razloga što takve osobe nemaju šta da ponude što bi se pamtilo i „zanavijek” zabeležilo, već zato što sam čuvala i čuvam njihovo pravo na parče privatnosti koja se danas teško brani, a u većini slučajeva i brižno krije. Uostalom, šta su te životne priče nego samo podloga onoga što živimo i što nas okružuje.

Događaj koji je ostavio snažan utisak na mene rešila sam da pretočim u pero i podelim s čitaocima, poštujući i dalje svoj jedini princip. Stoga, ovo nije priča o superherojima niti o prevrtljivcima. Ovo je još jedna od mnogih priča o običnim ljudima sa sličnim ili istim sudbinama koje ova država i aktuelni režim nisu prigrlili kao svoje, niti su ih prepoznali kao ljude od kvaliteta.

Sedamdeset i dva sata pre predvečerja kada ovaj tekst nastaje, rešila sam da po onom kišovitom i tumrnom vremenu odem do tržnog centra da kupim mačku hranu, da sebe počastim, ako mi ostane nešto novca od troška za „mačku-prioritet” i vratim se taksijem kući, jer za bicikl vreme nije bilo pogodno. Pozvala sam taksi koji je došao „za pet minuta”, iako to ponekad bude i znači dva, sišla niz stepenice ostavljajući „čoveka-životinju”, gorepomenutu „zverčicu”, samog, da čuva našu kuću.

Bila sam brža od prevoza na poziv, pa sam par minuta provela stojeći na vetru i kiši. Čovek koji me je vozio bio je ljubazan. Ćaskali smo o saobraćaju koji je bivao sve gušći. Prokomentarisala sam novi kružni tok ka tržnom centru, ali i docrtane biciklističke staze koje su bile korisne, posebno biciklistima. Brzo sam stigla na naznačenu lokaciju, obavila kupovinu i pozvala taksi za povratak u topli dom. Naravno, kao i prvog puta, ljubazna gospođa je rekla da stiže „za pet minuta”, što se ovoga puta pokazalo za dvanaest, zbog kiše koja je sipkala i mnogo vozila koja su kružila unaokolo tražeći parking.

Po mene nije došao „yellow cab”, već neki s jedva primetnim oznakama ili to moj delimično iskvaren vid nije uočio. Ušla sam u toplo vozilo, poželela čoveku dobar dan i rekla ulicu i broj gde živim. Ne sećam se ni momenta ni situacije kada smo se sasvim spontano upoznali, tačnije predstavili jedno drugom, ne imenom, već zvanjem. Prvo sam to učinila ja, pričljivija sam, ispostavilo se, a i čovek je delovao poprilično ležerno. Rekla sam da radim s decom u dve škole, da predajem strani jezik, da je teško i naporno i da su deca većinom nezainteresovana za stvari oko sebe, a i globalno. Iznenadio me je rečenicom da bi „nama prosvetnim radnicima dao platu koju poželimo”, jer, kako je rekao, radimo težak posao, učimo male ljude koji će postati veliki, stvaramo buduće radnike, taksiste, profesore… Zahvalila sam mu se na takvoj podršci, ali sam primetila da je tokom vožnje vrlo diskretno i nenametljivo, s vremena na vreme gledao u svoj telefon. Ne volim kada me voze i ne gledaju isključivo na put. Uvek sam osećala strah i neku vrstu uznemirenosti da će nešto propustiti u saobraćaju što bi moglo da izazove nemile događaje, ali je bilo vrlo iznenađujuće za mene da sam ovoga puta tu činjenicu prenebregnula, pravdajući čoveka, verujući da je to možda hitna poruka, nepredviđena situacija ili možda neka radosna vest.

Dok sam u tom nastupu tišine bila zanesena mislima o vožnji, telefonima, saobraćaju, začuh nešto što sam razumela odlično, ali što nimalo nije ličilo na moj maternji jezik. Čula sam sasvim jasno i razgovetno rečenicu na jeziku koji predajem, a kojom mi čovek potvrđuje da i on govori taj jezik. Iznenađena i zatečena, samo sam uspela da izgovorim jedno glasno:„O!”, što ga je nasmejalo, a mene povratilo iz zamišljenosti i vratilo razgovoru koji smo nastavili na našem jeziku. Tada je on pogledao opet u telefon, te sam napokon saznala razlog tog virkanja van šoferšajbne. Pokazao mi je nekakav dokument u kome su stajali lični podaci: njegovo ime, godine starosti, tačnije mladosti, da je par godina boravio u zemlji čiji jezik poznaje. I onda izgovara dirljive i u isto vreme za mene užasno teške rečenice: „Vratio sam se zbog njih dvojice, oni su me vratili. Tu sam sada i biću tu, sve dok ne rešim papire i odem. Inače sam završio fakultet, ali eto… vozim taksi”.

U prvom trenutku, nisam znala šta da odgovorim akademskom građaninu koji vozi taksi, bila sam šokirana i iznenađena njegovom mirnoćom, nerezigniranošću i vedrinom kojom je zračio. Ubrzo je dodao da nije imao nameru po povratku iz inostranstva da započne neki biznis u struci, a naročito nije razmišljao da se zaposli u državnoj firmi na stranačku kartu, da trpi mobing i ucene. Voziće taksi do srećnog trenutka u budućnosti kada će s porodicom otići s kartom u jednom pravcu. Utom smo stigli pred moju kuću. Pohvalila sam njegovu ambiciju i istrajnost i poželela mu svu sreću. Rastali smo se u lepom raspoloženju, ali kako to biva, neki ljudi ostave na vas utisak, njegova priča o visokom obrazovanju, ali i radu u taksi službi me je pokrenula na razmišljanje. Ne otkrivam toplu vodu, ne pitam se ono što se ne pita većina ljudi, ali jednostavno razmišljam naglas o odlasku tog čoveka i njegove porodice za koga država nije našla mesta, koji je rešio da pogazi svoje ispite, knjige, neprospavane noći, da zaboravi na profesore, fakultet, drugare, na moguć stalan i dobro plaćen posao u struci, rešeno stambeno pitanje, vrtić ili školu za decu, posao za ženu. Otreznio je svoj nedosanjani san vozeći taksi, ali u isto vreme sanjajući neki novi daleko odavde, daleko od lešinara zdrave pameti, dobrih manira, lepog izražavanja, daleko od zemlje koja te ne voli, koja te odbacuje kao siroče i nepoželjnog u društvu, koja ne mari za tvoje školovanje, tvoju pamet, znanje i želju da se nesebično daš svojoj porodici, ali i zemlji kojom hodaš i kojom su hodali tvoji preci.

Dokle ćemo biti taoci lažnih diploma, kvazidoktora nauka, neobrazovanih i verbalno šturih i polupismenih mediokriteta, bahatih i u sebe nesigurnih ljudi koji se busaju u grudi svojim kupljenim diplomama misleći da je to merilo za ulazak u akademski svet? Dokle ćemo danima da razmišljamo i saosećamo sa Majama, Jovanima, Srđanima, Draganama koji nevoljno odoše u beli svet, ostavljajući za sobom samo jedno veliko ništa jer im je to isto ništa neko ovde dao. I konačno, dokle ćemo da patimo za onima koji su već otišli, a znače nam sve, za našim sestrama, braćom, rođacima, prijateljima? Kada ćemo prigrliti ekonomiste, naučnike, lekare, profesore, sve obrazovane i slobodomisleće ljude i zameniti one obezglavljene i halapljive kreature koje čine ovaj naš mikrosvet?

U meni je gorčine, besa, žalosti i tuge, sve na gomili za još jedan život, ali i radosti i sreće, jer ipak znam da ljudi poput mog sagovornika imaju i drugu opciju, imaju veru i nadu koje gore najjačim plamenom i jasno izražen cilj: otići odavde što pre.

I dok sam par sati o ovom događaju, slučajnom poznanstvu i divnom, ali ujedno i bolnom ćaskanju razmišljala, pala mi je jedna krajnje šašava misao na pamet… Možda ću i ja jednoga dana biti on, akademski građanin-taksista koji će čuti nerazumljive jezike, ali će se svejedno radovati nekoj drugoj crnici po kojoj će da hoda i koja će ga prigrliti kao svog, kad rođena neće.