U poslednje vreme se sve glasnije negoduje zbog „partijskog” zapošljavanja i dobijanja raznih poslova i povlastica preko veze. Krivi su „ovi” na vlasti, kriva je „ona” stranka. Dok su nam standard i mogućnosti za zapošljavanje bili nešto bolji, tek tu i tamo se pričalo o „partijskom” zapošljavanju i korišćenju veza. Namerno ili slučajno se zaboravlja da je toga u Srbiji bilo oduvek.
O korišćenju veza i mita u prošlosti možemo samo da čitamo što su ogorčeni pisci i razni intelektualci pisali o svojim savremenicima. A, bilo je toga itekako. Mnogo nas su svedoci kako se u SFRJ po partijskoj liniji zapošljavalo na višim i odgovornijim funkcijama u državnim i društvenim preduzećima, a na nižim radnim mestima zapošljavalo po rodbinskim, kumovskim, prijateljskim vezama, mitom… Takođe znamo da su se radna mesta, u pojedinim preduzećima i fabrikama, čuvala za decu radnika, kao da im je preduzeće ili fabriku baba ostavila u nasleđe. Tačno se znalo u kojoj fabrici rade iz kog sela iz okoline najviše, zemljaci iz određenog kraja Srbije, Bosne, Crne Gore, Kosova… Znale su se tarife mita koliko treba da se da nekome iz preduzeća, bolnice ili fabrike, za one koji nisu imali vezu. Sve se znalo, ali, ćutalo se, shvatalo se kao da je to normalno, jer je bio širi obim mogućnosti veza za zapošljavanje ili dobijanja raznih povlastica i usluga. Sada je veza spala „samo” na jednu mogućnost i eto narodnog nezadovoljstva.
Korišćenje veza pri zapošljavanju u držanoj upravi i njenim organima, preduzeću, instituciji ili fabrici u državnom vlasništvu je najveća usluga koju neko nezasluženo i nemoralno dobija ili pruža. Rešava se nečiji egzistencijalni problem i zato se o tome najviše i priča ili ćuti. Ali, korišćenje veza kod nas je način života. Kod nas se korišćenje veza shvata kao najnormalnija pojava, jer, 90 odsto, možda i više, građana Srbije pruža i koristi usluge veza. Počev od završavanja poslova na raznim šalterima, kancelarijama, preko ambulanti i bolnica, sudova, policije, škola, fakulteta… O sitnim vezama u radnjama i zanatskim uslugama ni ne razmišljamo. Veze se koriste svuda i stalno.
Direktni krivci za ovakvo ponašanje nisu sistemi, ideologije, stranke, stranački predstavnici. Glavni krivac za ovakvo stanje je naš mentalitet. U genu nam je da probamo prečicom, makar prešli nekog da stanemo ispred njega u nekom redu.
Taj točak našeg ponašanja koji se vrti iz generacije u generaciju vekovima, moramo da okrenemo u drugom smeru. Moramo da shvatimo da mi kao pojedinci nismo ništa bez okruženja. Mi prvenstveno služimo okruženju, a onda okruženje nama. Moramo odgovorno i profesionalno, moralno i etički da se odnosimo prema poslu i okruženju, da bi onda s pravom, zahtevali od drugih da se isto tako ponašaju. Da se shvati da „preko veze” nije pošteno i da se oseti nelagoda i strah od raznovrsnih sankcija. Tek tada ćemo moći od gunđanja i inaćenja da pređemo na nivo kada ćemo otvoreno, s punim pravom, da tražimo, zahtevamo i dostignemo stanje u kome nam neće trebati veza, kada preko veze neće moći da se dobijaju povlastice. Tada će oni koji se uhvate da koriste veze biti adekvatno sankcionisani.
I, to je to. Lako.
