Ko zna kako bi istorija ovih prostora izgledala da tog 10. juna 1943. godine, na Sutjesci, Prva proleterska nije krenula u proboj nemačkog obruča. Danilo Lekić Španac, komandant Prve proleterske udarne brigade je uzviknuo: „Prva proleterska – juriš!” – i počela je bitka za koju smo mislili da je odavno završena. Osamdeset godina kasnije, 19. maja 2023. godine u Pančevu, do ovog trenutka nepoznati junak je uzviknuo : „Skloni se, bre!”, i sam krenuo u proboj obruča koji su formirali redari SNS-a.
Taj majski petak u Pančevu je bio sunčan, ali nije mirisao na proleće. U stvari, ceo taj dan nije mirisao na dobro, samo što ovoga puta nije bilo do južne zone.
Na prilazima gradu danima su bile blokade. Nezadovoljni paori su poljoprivrednom mehanizacijom zaprečavali ulaze u grad. Zbog blokada saobraćaja nervozni vozači s jedne, i nezadovoljni paori s druge strane su i u najpovoljnijim uslovima prilično zapaljiva kombinacija, ali začudo, njihov međusobni odnos tih dana je bio dosta dobar.
A onda se desilo nešto što niko nije očekivao: ON je odlučio da baš u Pančevu održi „veliki miting”.
Zna se: kad ON odluči to je odlučeno. Vremena je bilo malo pa se odmah krenulo se sa planiranjem: Treba obezbediti dovoljan broj autobusa koji će „Pančevce i Pančevke” iz svih krajeva Srbije prevoziti do Pančeva, obezbediti mobilne toalete, dovoljan broj flašica vode i sendviča, pa onda ozvučenje, binu, rasvetu, ogromne ekrane, omladince i omladinke odevene u tradicionalne nošnje svih naroda i narodnosti južnog Banata, sportiste, redare u belom i redare sa tetovažama u boji a odevene u crno, i konačno – metalne ograde.
Ima neka tajna veza između Vučićevih pančevačkih mitinga i metalnih ograda, između potrebe da se hvali brojnom podrškom i potrebe da brojno stanje podržavalaca održava ograđivanjem. Možda grešim, ali zasta nisam čuo (ni pročitao) da se u nekom drugom gradu u Srbiji prema sledbenicima ON tako ponaša, a ovde je to uradio po drugi put. Da li je greška u sistemu regrutacije za mitingaše, pa su regruti ovde skloniji hvatanju krivina dok predstava traje, ili je prostor na kome se događaj odigrava, iz nekog razloga, dušu dao za bežaniju i skrivanje, ili ON možda u ovom gradu vidi nešto što mi koji smo domaći nismo videli odavno, pa ga to motiviše na zaprečavanje terena – ostaće tajna još neko vreme.
Ono što je realizaciju ideje o velikom mitingu dovodilo u pitanje, bile su baš te- paorske barikade.
Lako je za Njega – ON može i helikopterom do heliodroma u VP 5000 pa odatle kako mu volja: lokalnim gradskim autobusom – dvojkom (Tesla – Aerodrom) ili četrnaesticom( Kotež – Rafinerija) do centra grada, taksijem ili blindiranim autom do iste lokacije, ali problem su autobusi sa hodočasnicima. Autobusi iz nekog razloga ne lete, a isto tako ne mogu da pređu ni preko traktora na barikadama. Zato se jedno rešenje logično nametalo: Ukloniti barikade!
A politička situacija u Srbiji odavno nije bila osetljivija. Kad besan narod pravi demonstracije, to često zna da bude zajebano po rejting vladajuće garniture, naročito kada je u pitanju ova poput naše – potpuno zavisna od slike koju bahato nameće javnosti.
Vlast je u velikom problemu, i razmišlja, otprilike, ovako: „Barikade moraju da se maknu brzo, vremena za pregovore sa paorima nema dovoljno, policiju baš i nije pametno poslati da razbijaju barikade jer kako ćemo to da pravdamo ako to uradimo samo u Pančevu – gradu u kome planiramo da držimo politički skup na otvorenom. Potrebno nam je neko drugo rešenje: brzo, efikasno i, ako je moguće – ’neformalno’”.
Dok je trajalo pronalaženje rešenja, ono se „samo od sebe” iznenada pojavilo. Niko ne zna odakle je došlo, i niko ne zna kako, ali je bilo đavolski efikasno. Paori su startovali motore svojih traktora i otišli.
Zli jezici kažu da nije u pitanju nikakva slučajnost ili misterija, da se tačno zna i kako je do povlačenja paora došlo, i zašto je došlo, ali da u ovom trenutku nema insajdera spremnih da o tome posvedoče.
Ko bi inače i mogao da poveže jedan splav na Tamišu, njegove goste, paore, nezainteresovanost policije za svoj posao i startovanje traktorskih motora u jednu logičnu uzročno-posledičnu vezu. Ej bre, pa nismo Kolumbija, ovo je Srbija!
Bilo kako bilo, prilazni putevi ka Pančevu su bili oslobođeni, pobunjeni ratari „snagom argumenata” nadvladani i naterani na povlačenje. Kolone autobusa sa našim novim, sveže utovarenim, privremenim sugrađanima, konačno su mogle da krenu.
Lokalni sledbenici, prikupljeni po obavezujućim spiskovima „dobrovoljaca”, bili su prvi na mestu događaja. I nisu bili malobrojni. Okupljali su se na nekoliko mesta u gradu, najčešće ispred ustanova i preduzeća u kojima rade, i gde su, kada bi vođa grupe sa spiska pročitao njihovo ime, uz osmeh glasno odgovarali: „Tu sam!”.
Primećeno je, takođe, da su vođe grupa, nakon prozivke, pravile grupne fotografije na kojima su svi do jednog bili nasmejani. Nejasno je zašto na fotografijama koje su nastale tokom samog mitinga, na licima onih – na grupnim fotografijama prethodno nasmejanih – osmeha više nije bilo.
Sve je bilo spremno za početak. Stigao je i ON. Stigle su i „visoke” zvanice. Televizije su odrađivale svoje, ljudi iz organizacije i mitingaši takođe. Zastave su se vijorile u rukama barjaktara, grla „vikara” su se pročišćavala i spremala da izvikuju naučene parole… Sve u svemu, trebalo je protekne kao događaj bez planiranih i očekivanih iznenađenja.
Snage koje su u okruženju držale centar grada, bile su brojne. Skupljeni sa svih strana, jasno obeleženi i skoro pa uniformisani, bili su odlučni da obruč, i one u obruču, drže pod svojom punom kontrolom, sve dok Vrhovni komandant događaja drugačije ne naredi.
A onda je, iz čista mira, jedan visok i krupan pripadnik okruženih, samoinicijativno krenuo u proboj. Za njim je krenulo još nekoliko njih… I obruč je bio probijen.
Da li će ovo biti zapamćeno kao čin hrabrog pojedinca ili kao najava budućih masovnih događaja, saznaćemo izuzetno brzo.
Pametne je istorija odavno naučila da se sloboda ne dobija, već osvaja.
Red bi bio da se konačno svrstamo u pametne. Ili barem slobodne, za početak.
