Na trenutak sam prestao da se brinem kada je, gledajući domaćina u oči, izjavio da nije ispao budala nego su svi drugi neznalice.
A onda sam se („kao za onu stvar”) setio da je i onaj Mirko iz Maratonaca vikao da nije budala… Setio sam se i do čega je ta Mirkova pamet na kraju dovela.
„Nije On isto što i Mirko… Taj Mirko je izmišljen lik, on ne postoji, a ovaj što nije budala je naša stvarnost… Tako je! Ovo je Srbija bre!”, razmišljao sam naglas, mada sam dobro znao da je ono što se Srbiji dešava na javi često mnogo luđe i budalastije od bilo kakvog filma ili sna.
Odavno je – ima tome par godina – svima u Srbiji poznato da nema tog čoveka koji bi, izložen domaćinovom prodornom pogledu, bio u stanju da laže. Njegovi fino podešeni senzori za detekciju neistine, i istančani osećaj za isplativu priliku nikada dosad nisu omanuli; zato se domaćinov interes i interes gosta uvek i u potpunosti poklapaju. Kako u tim trenucima prolazi istina, možda i ne treba mnogo objašnjavati.
„Laž i domaćin ne idu zajedno. Laž je za neke druge,on se ’loži’ na istinu”, horski uzvikuje verna publika.
„Domaćin iz dubine duše prezire lažove i prevarante, čak i one najbolje rangirane”, govore „politički analitičari”, bivši otvarači usta i mahači zvečkama i dairama u legendarnom beogradskom VIS-u, i ostala ekipa tog tipa.
A kad se u televizijskom studiju – jedan naspram drugog – nađu onaj koji laž „prezire”, i onaj koji „istinu sipa brzinom munje”, to postane nešto kao praznik, šaren i veseo – kao vašar. Bude tu i „vatrometa”, ali na kraju, kao što je red.
Nekako baš tih dana kada se dogodio televizijski susret jednog gosta i njegovog domaćina, u očima mnogih građana Srbije suze su bile redovna pojava.
Nismo imali sreće da povod za taj vodopad u očima bude nešto lepo. Neće sreća na one koji je ne traže. Mi kao da se samo nesreći nadamo, i da nju najčešće obeležavamo. Možda nas zato tako često sreća zaobilazi, a ono drugo posećuje.
Zbog zla koja nas je snašlo plakali su mnogi, ali ne svi.
„Plakanja u televizijskom studiju nije bilo, jer su suze za slabiće”, tvrde neki.
„Suze su rezervisane samo za čoveka”, ponavljaju drugi.
„Ako su suze za slabiće, onda su u studiju bili neki mnogo ’jaki’ tipovi”, govore jedni.
„Ako su suze samo za čoveka, onda možda takvih tamo nije ni bilo”, odgovaraju drugi.
I oni koji domaćina poštuju, i oni koji ga preziru, slažu se u jednom – da je izuzetno načitan. Poštovaoci kažu da je načitan čovek, a protivnici da je za domaćina lako reći da je načitan, al’ je teško reći da je čovek.
Za domaćinovog gosta sledbenici često kažu da je skoro kao bog, a sasvim sigurno natčovek, a protivnici svašta kažu ali još niko od njih nikada nije rekao da je čovek.
Lako je onda zaključiti šta je zajedničko domaćinu i njegovom gostu.
U televizijskom „sukobu” samozaljubljene glave prepune pročitanog, i odavno pročitane glave koja je prepuna sebe, gledalac redovno biva „ona strana”.
Istini za volju, televizijske gledaoce za razliku od dobrovoljnih(?) posetilaca mitinga koje organizuje „munjeviti sipač” niko nije ucenjivao i platio, pa za eventualne posledice takvog mentalnog koitusa nemaju pravo žalbe. Dobrovoljci – i danas, i ubuduće – mogu da se žale upravi vodovoda i kanalizacije.
„Nije Vučić ispao budala, nego ste vi ispali neznalice. Našli klinca 2001. godište da nosi majicu generacije 88. Kakve on ima veze s tom generacijom, ili sa Sopotom. Znate kako deca to rade. Da bi podržavali Hitlera. ‘E moj deda je upravo napunio 88 godina‘. Pa kažu da je to baba napravila za dedu…”, zagrmeo je gost u emisiji.
„Pobio si ljude s majicom Heil Hitler, generacija 88! U Srbiji si našao svog Hitlera, đubre jedno! Ovde si našao da se njemu diviš i ubijaš ljude, njemu koji nam je pričinio toliko zla”, nastavio je.
Sada, kad je prepoznat sa najvišeg mesta, „obračun” sa terorizmom i nacizmom je mogao da počne.
Da bismo konačno shvatili s kakvim zlom imamo posla bilo je potrebno da nam predsednik objasni skrivenu simboliku broja 88. Slovo „H” je osmo slovo abecede, a kad neko napiše broj 88 on u stvari piše „HH”, a to je u stvari skraćenica za nacistički pozdrav Heil Hitler!
Dakle, bilo je potrebno veliko znanje, za razliku od onih vremena kada smo nacistu i fašistu svi bez izuzetka lako mogli da provalimo. Nekada je bilo dovoljno da neko – neki oniži debeljko po imenu Benito ili Miša, sasvim svejedno – u Rimu, pod uglom od 45 stepeni podignutom i ispruženom desnicom rukom pozdravi istomišljenike, ili da neko u najboljem naci-maniru uzvikne: „ Sto Srba za jednog Nemca”, ili – ne daj bože: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”, pa da nam se momentalno aktivira alarm za opasnost od fašizma.
Ali, tako je bilo nekada. Danas, bez posebne edukacije nema ništa od te rabote.
Bilo je i onih koji su pokušavali da ospore predsednikov stručni nalaz, da ponude drugu verziju objašnjenja printa koji je krasio majicu koju je na sebi u trenutku hapšenja nosio U. B. osumnjičen za ubistvo osam i ranjavanje četrnaestoro ljudi kod Mladenovca.
„To je majica koja predstavlja oficijalnu majicu maturanta Ekonomsko-trgovinske škole iz Sopota koji su 2006. godine nosili na ekskurziji u Španiji, Italiji i Francuskoj”, izjavio je par dana kasnije Stevan Vlajić, osnivač pokreta „Samo jako” i koordinator incijative „Zeleni presek”, čiji je prijatelj dizajnirao spornu majicu.
U sukobu Vrhovnog autoriteta i jednog koordinatora, rezultat je bio unapred poznat, jer se dobro zna kome „većinska Srbija” veruje bez ostatka, samo se još uvek tačno ne zna zašto.
A On je ostao dosledan sebi.
Pametan, kao što ga je bog dao, još jednom je Srbiji dokazao da vidi i zna sve – čak i ono što niko, nikada, i nigde pre njega nije uspeo da vidi, a kako stvari stoje, niko posle njega i neće. Ili će možda videti i znati, ali neće smeti da to i prizna, jer će priznanje biti olakšavajuća okolnost pred sudom, al’ pred doktorom sigurno neće, pa će „pametnici” život i rad u strogo kontrolisanim uslovima biti zagarantovan.
Kad svakodnevno laprdalo i svakosatno klepetalo udruženim snagama krenu da brane Srbiju, šta to može da pođe po zlu?
