Takvi smo, i nema nam pomoći.
Dva puta smo u proteklih nekoliko decenija dobili jasna upozorenja o tome šta će nam se desiti ako ne budemo drugačiji, ako se ne opametimo, i ne promenimo. Za razliku od Tarabića, Baba Vange ili Nostradamusa, Kapetan Esid je – glasom Gileta iz Električnog orgazma – sve nedvosmisleno prorekao i poručio onima koji imaju uši da čuju.
A rekao je: Sve moje više nije moje, sve moje sad je tvoje.
I šta smo mi shvatili, šta smo zapravo čuli?
Pesmu, eto šta smo čuli.
Kako smo razumeli stihove?
Pa… pevali smo ih.
Kapetan Esid je u naše živote ušetao u vreme kada smo odrastali i mogli (?) da ga shvatimo. Pre njega smo, još kao sasvim mali, gledajući crtani film sa Perom Detlićem uviđali šta se sve može desiti detliću (pa i čoveku) kad njime ovlada pohlepa. Videli smo i kako prolazi naivni i neoprezni Pera kada ga spopadne iskusni prevarant. A tokom te epizode, nekoliko puta smo čuli glas naratora – policijskog inspektora koji je spasao Peru Detlića, kako savetuje gledaoce i kaže: „Svega ovog ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju!”
Onaj prevarant koji je iskoristio Peru Detlića je američki državljanin, pa je tako nedostupan našim organima gonjenja i pravde. Ali, prema nepotvrđenim glasinama koje se čuju unaokolo, sa Kapetanom Esidom stvari stoje sasvim drugačije. Zanimljivo bi bilo da ga pronađemo i priupitamo kako je još onda znao šta će nam se dešavati.
A dešava nam se baš svašta.
„Ubio komšiju zbog međe”, „Brat ubio brata nakon svađe oko podele imovine”, „Komšije se potukle zbog ograde”, „Paraćin – otac ubio sina zbog imovine”, „Sestra glavom platila želju da joj pripadne deo nasledstva” – ovakvi novinski naslovi zadnjih godina sve češće privlače našu pažnju.
Statistika koja se bavi prebrojavanjem ovakvih događaja i nije od nekog naročitog značaja kada govorimo o pohlepi kao čestom pokretaču mnogih ružnih stvari koje su ljudi spremni da učine.
„Tako je bilo od kad je sveta i veka” – reći će mnogi, i biće potpuno u pravu. Napredak nauke, dostignuća u medicini, tehnici, opismenjavanje i pretvaranje sveta u „globalno selo” današnjim ljudima su život učinili dužim i kvalitetnijim, povećali su komfor, ali nisu eliminisali zlo u čoveku.
U društvu u kome je osnovni pokazatelj nečije „vrednosti” brojnost i veličina nekretnina i voznog parka, marka ručnog časovnika, nazivi mesta i hotela u kojima se letuje i zimuje, samo je pitanje trenutka kada će neko poželeti da ima sve, i da to ima odmah.
Tragedija nastaje kada tako poremećena i uvećana želja za sticanjem po svaku cenu, prevaziđe strah od mogućih posledica, a u Srbiji je takvog straha sve manje.
Nema više straha, ali nema ni stida, a kad dođe vreme bestidnih onda ni dno nije granica.
Sa najvišeg mesta nam je „poručeno” da nešto može biti naše sve dok neko drugi ne odluči da bi tom našem bilo mnogo bolje da više ne bude naše. Da bi i nama bilo bolje (i zdravije) da nemamo to što sada imamo, jer se to naše nekom drugom svidelo.
„Što je moje to je samo moje, a što je tvoje (ako mi tako dođe) lako može postati moje, i ti se tu ništa ne pitaš!” – tako bi mogla da glasi ideja vodilja onih kojima se može. Savamala je najbolji primer za to.
Međutim, niti je slučaj Savamala jedini, niti svoje sklonosti ka „savamalisanju” u raznim vidovima, iskazuju samo najveći i najsnažniji igrači na „centralnom” terenu. Ništa manje zahtevne nisu ni igre lokalnim terenima na kojima igraju i najvažniji igrači „zonske lige”.
Od značaja lige zavisi i „kvalitet” igrača, ali igrače i kapitene svih timova u svim ligama određuje samo jedan Trener. Taj isti Trener određuje i rezultate utakmica, što u startu znači da član one ekipe koja igra protiv Trenerove na vreme treba da izgubi svaku nadu.
„Ko na nas krene iz mesta je naj***o” – tako otprilike glasi poruka koju svi članovi Trenerovih timova neprestano šalju suparnicima. I ne samo da je šalju, nego je u delo sprovode.
„Bogu veruj, ljude proveravaj” – tako glasi besmrtni savet koji je, one sklonije proveravanju, na vreme spasavao od postupaka zlih ljudi.
A šta se sve može saznati jednom brzom proverom, jednostavnim unošenjem sopstvene adrese stanovanja u neki internet pretraživač – u ovom slučaju Google – saznaćemo (a kako drugačije?) prisluškivanjem tuđih razgovora na pijaci.
* * *
– Dobro jutro komšo. Poranili jutros?
– Dobro jutro. Poranio da obavim šta imam pa idem u onaj a-pe-er.
– Rešili ste da registrujete firmu komšo? Penzioner, a ima preduzetnički duh, to je za svaku pohvalu.
– Ma nije to u pitanju, sine… Mesecima mi poštar u sanduče ubacuje koverte na kojima su neka kineska imena… Imena kineska, adresa moja. Pitao sam i poštara i komšije šta bi to moglo da znači, i svi mi kažu da su ti ljudi na mojoj adresi registrovali firme. Nit’ me je ko nešto pitao, nit’ sam te ljude ikada video. Nisam ni znao da je tako nešto moguće. Zato idem da proverim šta se to dešava, i ko su ti Kinezi. Verovatno su to neki što imaju tezge na buvljaku.
– To stvarno može da bude problem. Prijave firmu, naprave dugove, ugase firmu a onda na vaša vrata dođu izvršitelji. Naravno, dokazaćete na kraju da nemate nikakve veze sa celom tom pričom, ali će vas sve to koštati i novaca i živaca.
– Gde baš mene da nađu sine? Toliko drugih ljudi a oni baš mene odabrali… To može samo meni da se desi.
– Grešite komšo, nije to uopšte tako retko… Pre par meseci mi je drug iz vojske, inače je i moja mušterija, ispričao šta se njemu desilo. To je tek luda priča.
– Šta mu se desilo?
– Bio je na poslu, i dok je u pauzi ispijao jutarnju kafu kuckao je na računaru i tražio na internetu broj telefona neke prodavnice koja se inače nalazi u njegovoj ulici. Otkuca on u Gugl svoju ulicu, a u rezultatima pretrage se pokaže da je na njegovoj adresi registrovan sportski klub – neki Centar borbenih veština… borilačkih sportova… tako se nekako zove, ako se dobro sećam. Znate ono – džudo, rvanje i takve stvari… Uglavnom, to je sad već veoma poznat klub. Kad je sve to video, mom drugu nije bilo dobro.
– I kod njega Kinezi?
– Što je najgore nisu, u pitanju su naši ljudi koji inače žive u njegovom komšiluku. Tročlana ekipa koja se bavi ozbiljnim poslovima.
– Pa šta mu kažu, sine, je l’ ih zvao?
– Prvo je otišao kod advokata da se posavetuje. Advokat ga prvo pitao da li hoće da se sudi sa njima ili da odmah bez suda reši problem? Drugar rekao da mu ne pada na pamet da se vuče po sudovima. „Onda ćemo ovako”, kaže mu advokat: „Da li imaju imejl adresu?”, pita ga. „Imaju zvaničnu imejl adresu”, odgovara moj drug. „Pošalji imejl, predstavi se, reci im da znaš šta su uradili, da je to što čine protivzakonito, da su registrovanjem tog džudo kluba ili šta je već, na tvojoj adresi – a bez tvoje saglasnosti – načinili krivično delo, daj im rok da se odjave sa tvoje adrese i obavezno im traži da ti plate za period dok su se koristili tvojom adresom! Čim budeš pomenuo lovu pobeći će glavom bez obzira. Znam tu vrstu – boga se ne boje, ljudi se ne stide. Pare vole više od svega, i zbog para će da urade apslolutno sve…” Moj drug ga posluša i bilo je baš kako je advokat i rekao da će biti. Dva dana kasnije, odjavili su se sa njegove adrese. Toliko su žurili, da su čak muljali sa nekim zapisnicima skupštine kluba… Skupštinu koja je po statutu bila nadležna da o promeni sedišta kluba odlučuje nisu ni održali, a u zvaničnim papirima su predstavili da jesu… Ludilo, komšo moj… Cirkus i ludilo!
– A je l’ su mu platili sine?
– Nisu komšo, takvi ne plaćaju ni pekaru leba ako baš ne moraju… Oćete da pakujem od ovih po osamnaest dinara, baš su lepa i krupna?
