Ne pamtim kada sam poslednji put kupio novine. Ima tome više godina, sigurno. Ali, Novu ću sigurno kupiti bar jednom, makar samo da vidim to čudo neviđeno koje su svi štampari u Srbiji bojažljivo odbili da štampaju.
Nama ne treba cenzura, mi se sasvim uspešno samoukidamo. D’ izvine gorljivi zagovornici sloboda, mi čak nemamo ni nametnutu diktaturu – mi je proizvodimo svojim ulizičkim izlivima i podaničkim ponašanjem, a podajemo se svakom kabadahijskom larmadžiji koji ume da veže kravatu i sklopi tri blagoglagoljive prostoproširene rečenice što nas lepo šašolje dok nam klize niz dlaku.
Živo me interesuje, kakav je to subverzivni dnevni list kad su naslednici Gutenbergovog svetog poziva kod nas rešili da mu unapred okrenu leđa, procenivši da im to ne bi baš bilo dobro za biznis u ovom vilajetu, gde se neguje zavet ćutanja i prenosi neproverena informacija da je ono zlato.
Vesti koje se tiču nas će biti štampane u jednoj susednoj državi. I, to možda nije loš model. Malograđanski manir nalaže da se aktivno vodi briga o komšijskim problemima, a svoji se štekaju pod tepih i PIS! (Da se slučajno ne pročuje da i naš prljav veš smrdi, pa da budemo prezreni širom regionalne čaršije.) Zato, velim, ne bi bilo loše uspostaviti svojevrsni protokol o međudržavnoj saradnji po principu „ja ne smem o onome što me tišti, ali ti samo raspali” i tako svako za nekog drugoga, što bi rek’o naš narod: ”you scratch my back, I scratch yours.” To je kao na grupnoj psihoterapiji, samo što ne ispovedate svoje greške nego tuđe. Malo li je i to u zemlji „zlatnog ćutanja”?! Mi vapimo za rasterećenjem jer na razrešenje ne smemo ni da se usudimo. Debeo je tepih.
Neki dragi ljudi su pre izvesnog vremena bili iznenađeni mojom navikom da u pola osam uveče odgledam pregled vesti u dnevniku nacionalne televizije. Priznajem ovom prilikom da sam taj običaj razvio zbog interesovanja za fiziku. Naime, zahvaljujući uvodnom sažetku te emisije, ja sada pouzdano znam da paralelni univerzumi nisu tek hipotetičko naklapanje dokonih naučnika, već deo naše materijalne stvarnosti. Povrh svega, prijatnije bude umornom iksanu potkraj radnog dana da spusti roletne i prikopča ganglije na alternativnu realnost analgetskih, državotvornih frekvencija kroz svoj TV pendžer.
Hiljadu cvetova cveta na našoj medijskoj livadi, ali tek poneki nije smrdljevak. Kvantitet smo savladali, sad ostaje još da brusimo kakvoću. Za kraj, da parafraziram: Istina još nije umrla, a ka’ ćene znaaamo.
