Dragi moj prijatelju,
Prošlo je već dosta kako ti nisam pisao, a mnoga dešavanja si propustio. Zbog toga, rešio sam da opet počnem da ti šaljem pisma – a ovaj put, obećavam, biće barem jednom mesečno.
Počeću sa onim što mi je trenutno najzanimljivije iako vest nije najnovija, svakako smatram da je vredna pomena.
Nisam siguran odakle je inspiracija potekla, niti šta me je nagnalo na to – ali posle šestomesečnog redovnog obilaska tog mesta, shvatio sam da bi bila prava šteta, ako ne i žalost, prosto ne dokumentovati te misli, dijaloge, rasprave i sveopšte – bivanje.
To mesto je izuzetno prepoznatljivo, ne može ga čovek promašiti niti pobrkati sa nekim drugim. Na tom mestu se slivaju karakteri najrazličitijih ljudi, kontradiktornih ubeđenja, raznih nacionalnosti i veroispovesti i zajedno čine takvu umetničku sliku da je spektar tih boja ponekad teško opisati rečima poznatim ljudskom umu. I svi ti ljudi se uglavnom mrze i ogovaraju sa strastvenim žarom, kako i odgovara narodima na ovom podneblju. Sve je to pak nekako suptilno i diskretno, te baš i zbog toga i mogu svi zajedno sesti, popiti po koju i razglabati o aktuelnim dešavanjima. A kad se raziđu i ode svak na svoju stranu, e tad se mogu vratiti čaršijskim ogovaranjima i oplesti jedni po drugima iako su maltene do pre par minuta zajedno sedeli i ogovarali one treće koji još nisu stigli. Upravo u tome je i čar ove kafane – što spaja nespojivo.
Znaš kad smo onomad, beše prošle godine, išli na riblju čorbu blizu Dunava? Ima ona mala palanka, zaboravih joj ime. Sećaš li se kariranih stolnjaka, drvenih stolova i stolica? Sve je odisalo nekim banatskim, rustičnim duhom. Ima toga i ovde, doduše vazduh je drugačiji.
Kada zakoračiš na prvi stepenik ovog mesta, udari te taj miris koji je svojstven kafanama i onda u srži znaš da si na pravom odredištu. To je neka intrigantna mešavina gareži, nikotina pomešana sa alkoholom, znojem gostiju i parfemom koji pokušava da neutrališe prethodni miris. Oduvek sam sumnjao da je to svojevrstan test – jer nije svako za kafanu. Ne može svako da dođe i da obitava ovde. Pa mu možda ovo dođe kao neko početno iskušenje, zato što onda nekako osećaš, ne samo svojim čulom mirisa, nego i onim skrivenim, što ga zovu šestim, da svaku nadu ostavlja na pragu onaj ko se usudi da uđe ovde. Poznato, zar ne?
Mada, nemoj da te obeshrabri to. Ako si prekoračio prag i vrata za sobom zatvorio videćeš neki sasvim drugi svet, koji je zaklonjen od pogleda javnosti, ali opet dostupan svakome. Rekao bih transparentno skriven.
Eh, sad, prošlo je već izvesno vreme od tog prvog puta i mnoga sećanja su mi ostala u magli, ali znaš kako kažu, prvi put se ne zaboravlja. Sećam se da je dan bio sunčan, doduše vetar je duvao kao lud. Otišao sam u fotokopirnicu da mi odštampaju i ukoriče one skripte što si poslao i rešio da sačekam u blizini. Uhvatila me neka mrzlina tu napolju i dok sam šetao tom ulicom zastao sam kraj vrata na kojima je pisalo „Pijane goste ne služimo” i „Kuvana rakija – ogrev za dušu”. Reših, kad već nisam pijan, mogao bih da se zgrejem ovde.
Kako sam otvorio vrata, pogledi su bili uprti ka meni. Za trenutak vreme je stalo i namrgođena lica su me prostrelila i jasno im se moglo pročitati po tim ekspresijama da me analiziraju. Bile su to veoma interesantne ličnosti – sve sa cigaretama među prstima u jednoj i flašom ili čašicom u drugoj ruci. Njihova zainteresovanost za mene je brzo splasla čim su me ošacovali, pa su se brzo vratili svojim zanimljvostima i nečemu, što se meni činilo kao žučna rasprava.
Seo sam za isti onakav sto – karirani crveno-beli stolnjak i pepeljara puna pregorelih pikavaca koji su pravili dodatnu težinu u vazduhu. Prišla mi je poprilično mlada devojka, svetle kose i žućkasto-braon očiju, rekao bih dvadesetak godina da ima. Njena pojava je pravila ogroman kontrast u odnosu na ona odurna lica, mada samim tim što je jedna od dve žene koja se nalazila tu ju je isticalo još više. Zapitao sam se na sekund, da li je jezivo raditi ovde, među tim mučnim licima? Da li joj dobacuju nepristojne reči, da li joj prilaze na neprikladan način? Ma šta je uopšte nagnalo tako mladu devojku da radi ovde, ovo nikome ne bi bila želja, zar ne?
Bila je veoma ljubazna i nakon što sam ipak naručio kafu, a ne rakiju (odučio sam se od alkohola, samo da znaš, i to već devet meseci), osmotrio sam malo detaljnije arhitekturu ovog mesta koja će kasnije postati za mene velelepna građevina. Zidovi su bili neke čudne nijanse žute, koja verujem da nije bila inicijalna, već se nikotin lepio za kreč. Na najpodesnijem mestu zida visio je crkveni kalendar, a svuda okolo bili su izlepljeni posteri naših tenisera, isečci iz novina koji izveštavaju o njihovim uspesima i tek poneka uramljena slika nekog brdovitog pejzaža.
Kafa je bila onakva kakvu sam je i očekivao – domaća (ne govori se turska), jaka i prekuvana. Dodao sam šećera toliko da bih je učinio pitkom, a znaš da nisam neki obožavatelj slatke kafe. A onda sam rešio da malo uključim i svoje čulo sluha, gledajući i dalje sva ta ozbiljna lica, koja kao da više nisu ni bila svesna moje prisutnosti.
– Pa ovoga nema nigde, samo u Srbiji! – reče jedan brka kome nisam zapamtio ime, a kasnije mi bilo neprijatno da opet pitam, pa sam samo nastavio da ga zovem Brka.
– Pa, Žile, gde s‘ ti video konferenciju za štampu sa pečenjem i rakijom! – nastavi Brka obraćajući se čoveku za susednim stolom.
– Gospodin Palma je domaćin! Zna on kako se to valjano radi! – objašnjava Žile.
Odmah sam shvatio da pričaju o onoj skarednoj konferenciji za medije na koju je Palma doneo suhomesnate proizvode iz domaće radinosti. Doduše, valja napomenuti i ostale sudeonike, jer znaš, šta je domaćin bez domaćice, k’o selo bez crkve. Svaka konferencija bez renomiranih eksperata iz svojih oblasti ne vredi ni pišljiva boba. Ma i kako da prođe slavlje bez slavne nam srpske majke. Osim što zna da zavija sarme k’o Hamilton krivine u Ostinu, kažu da peva za džabe za one nezbrinute i neudate.
– Pa šta misliš da će da peva za nas? – pita mlada konobarica, čije ime saznah u međuvremenu – Jadranka.
– Ma nek peva ili nek nariče, samo neka skine kletvu s mene pa da se konačno udam i da se dečica rađaju! – viče sad neka gospođica sa kraja kafane.
– Ako neće ona, ima ko će! Od Đanija boljeg nema – dodaje jedan plavušan što sedi sa ovom što misli da je neko bacio kletvu na nju.
– Eh, ma jes’, moraće prvo Palma da ga stimuliše – javlja se Brka.
– Ček, bre, šta će?! – pita Žile.
– Pa Đani je osećajan tip, ne može da peva bez stimulansa! Potreban je katalizator, ali kaže Palma nije skupo! – odgovara Brka.
– Kuku, je l’ to znači da su oni jedni od onih…? Znaš, raznobojnih! – sad se opet ubacuje gospođica sa kraja.
– A ne ne, nikako! Naglasili su tačno da organizuju slavlje samo za muškarac plus žena, nemoj mi baksuzirati tu! – kaže Brka.
– Ej, ali svakako ni slavlje nije slavlje bez još jednog eksperta, a to je majstor za… Jebem li ga, za šta je Ivica Dačić ekspert? – ubacuje se sad još jedan sredovečni čovek koji jedini u kafani (pored mene) pije kafu.
– Pa, beše on neki pevač? – pita Jadranka.
– Jeste, njega dovode uglavnom kada viši strani zvaničnici dolaze u posetu – smeje se sad ovaj što pije kafu.
– Jelte, a što?
– Pa ajde sad Jadranka, ne mogu baš da dovedu bilo koga da peva Miljacku! To su elitni gosti, pa mora da pevaju elitni pevači!
I dok se diskusija privodila kraju i sve većoj nebuloznosti, shvatio sam da sam kafu već popio i da su skripte zasigurno bile gotove. Platio sam kafu i ostavio popriličan bakšiš – oko sto dinara – bar mi se tako činilo prikladnim. To je izmamilo Jadranki blagi osmeh na lice. Doduše, ne bih ni rekao da je to bio osmeh, već izraz olakšanja na licu, jer će joj veća zarada učiniti ovaj dan podnošljivijim i dati joj snage da pregura do kraja smene.
Toliko ovaj put od mene, nadam se da dok ti stigne ovo pismo, možda ću u međuvremenu da ti šaljem i sledeće. Za pisanje materijala ima zasigurno, ali treba naći vremena i volje. Nadam da će ti ovi moji, svojevrsni izveštaji umanjiti nostalgiju za domom i Srbijom.
Do sledećeg čitanja,
Srdačan pozdrav,
D. P.