Ovih dana se mnogo priča i piše o takmičenju za pesmu Evrovizije kod nas, kao i o tome ko će nas predstavljati ove godine u Liverpulu. Neki su jedva dočekali kada će početi to „glamurozno” takmičenje gde će se solisti sa svojim „timovima”, kao i grupe igrača i pevača takmičiti u svojoj neprepoznatljivosti, bizarnosti u oblačenju kao i u scenografiji za zaborav.
Pripreme sigurno teku još pre same objave dana i datuma održavanja polufinalnih i finalne večeri, iako to medijski nije ispraćeno kao samo takmičenje, zatim se nekoliko nedelja pre toga, priča o tome, a i piše, ko će biti učesnici u borbi za pesmu Evrovizije, da bi konačno došlo prvo i drugo polufinalno veče takmičenja u kome se predstavljaju takmičari, ali s njima, usputno i voditelji koji se takođe takmiče u odnosu na prethodne voditelje po svom stajlingu, ponašanju, gestikulacijama i govoru. Pa, tako imamo prozaične, tipične floskule koje iskaču s portala i novina: „blistala je u nezaboravnoj haljini”, „zračila je scenom, dok je njen kolega imao savršen sako”, „prosto su sijali”, „savršen voditeljski par”, „on je pravo iznenađenje, šarmantan, fin, odmeren”, „pojavila se u haljini od koje zastaje dah”. Čitajući i slušajući sve to, imamo osećaj kao da živimo u Dubaiju gde je glamur više nego deo svakodnevice, a ne u zemlji koja prolazi kroz strahote, laži, prevare, korupcije, ubistva, femicid, nasilje u porodici, čedomorstva.
Sve u svemu, kada krene takmičenje, ne smemo zaboraviti da se ovom „važnom” spektaklu pridružuju i kladionice, pa ko je zainteresovan, može da položi određenu sumu novca na potencijalnog pobednika. Ne znam, iskreno, da li je iko i kada je neko od učesnika u svoje ime, ako ne zbog očuvanja zdravog razuma, zabranio da bude predmet klađenja, gde će prost svet nekoga ceniti više ili manje u odnosu na to kako peva i kako izgleda na sceni. To s kladionicama podseća na pijacu gde merite prasence, ili jagnje koliko ima „žive vage”. Stavite ga na kantar, izmerite i date cenu. Možda je lucidan ovaj način posmatranja učešća kladionica u ovom šouu, ali nikako drugačije ne shvatam da svi ti umetnici odobravaju da se nađu na listi na kojoj ih „rangiraju” i „licitiraju”, ali očigledno je i to jedna od „kvalitetnih” stvari koje se tako brižljivo gaje i neguju u našoj zemlji.
Pominjući ovo, napraviću digresiju i reći da je danas najveći problem srednjoškolaca upravo kocka i klađenje u kladionicama u vremenu velikog odmora i pauza kada naši tinejdžeri ulažu na klađenje roditeljske pare, koje dobijaju kako bi kupili sebi užinu i sok da se okrepe. Obećanje o zabrani kladionica blizu škola gradonačelnika „Beloga Grada“ bilo je samo „ludom radovanje”.
Ta pomama za kladionicama je toliko velika da se gotovo na svim TV kanalima mogu videti reklame koje promovišu kocku i klađenje. Jedna od najsvežijih je i ona sa legendama argentinskog ali i srpskog fudbala, Gabrijelom Batistutom i Dušanom Savićem, koja je začinjena najdegutantnijim mogućim krajem – pojavom turbo folk pevača čije ime ne želim da pomenem da ne poružnim tekst. Za sada se, na moju veliku žalost, niko još nije pojavio da bar podigne glas u znak protesta protiv ove reklame, da bar osvesti svu nenormalnost pojave svetskog fudbalera u društvu čoveka koji je bivao i pred sudovima.
Nego, da na trenutak zaboravimo tako dobro izreklamirane kladionice i vratimo se Evroviziji, pa tako, nakon dugih priprema, uvežbavanja, pisanja tekstova, silnih proba, odluka o stajlingu, šminkama, nastupu, dođosmo do trenutka kada šou počne, kada scena zablješti u svim bojama koje su u potpunoj koliziji i neskladu i kada takmičari stupaju na binu kako bi izveli svoje numere. A tu svega ima… od žena u muškim kostimima, muškaraca sa kompletnom šminkom, lakom za nokte i minđušama preko pripadnika LGBT populacije, do Roma. Svega ima u Edenskom vrtu, ali nisu svi svakom po volji, što osuđujem najstašnije. Nacionalnost i pripadnost određenoj grupi NIKOME I NIKADA ne bi trebalo da zasmeta, a negativnih komentara je bilo i to je za svaku osudu. Ono što priznajem jeste da je kreativnost prisutna, samo je potpuno omašila cilj: biti u skladu sa bojama, scenom, pevanjem, tekstualnim porukama. Umesto te divne i skladne kreativnosti, na bini šetaju „Marsovci”, oni s perikama, šljokičastim rukavicama, providnim majicama, potpeticama za koje treba tri meseca dobrog vežbanja da bi se u njiima stajalo, a kamoli plesalo. Biti kreativan NAROČITO ne znači odsustvo ukusa. Na tekstove pesama i njihove poruke ne bih trošila vreme.
Konačno, kada sva ta cirkuska parada prodefiluje scenom za koju se daju ogromne pare, uz komentare voditelja da su svi „divni, lepi, bajni i sjajni” i licemerja koje raste poput kvasca, dolazi glasanje, jedina svetla tačka ove šarade… ako nas i za to ne lažu.
Naime, glasanje se obavlja na više strana, a ja ću pisati o SMS porukama, jer glasanje žirija ne donosi keš, to je svakome jasno, i niko nije lud da se samo na tome zaustavi. Zato televizije kao dobri manipulatori, daju narodu na važnosti, pa kažu da je njihov glas presudan i da mogu putem SMS poruka da daju svoj glas za voljenog i obožavanog im favorita. I onda narod umisli da je sav bitan, pa šalje poruke, (ma… celu platu pošalje!), verujući da će baš on doprineti pobedi dotičnog „umetnika”. Pomozimo Evroviziji da „ozdravi”! Pošaljimo SMS na broj… Nasmejala me je sopstvena asocijacija na glasanje za pesmu Evrovizije, jer se ništa drugo i ne događa: šalje se SMS kao da je bolest zahvatila Evroviziju i treba joj pomoć. Sakupe se milioni dinara, nemojte mislite da nije tako! A neka Maja sa divnim osmehom čeka baš te SMS-ove, jer ona se bori za život, ne za rang u kladionicama, niti za što kičastiji nastup. Ona se bori sada, ovde i odmah, bez šminke i maski, u skromnoj garderobi, van milionskih pogleda i blaziranih fraza koje licemerno kliču mase. Ona se bori za dah, za treptaj, za zrak Sunca, za suton. I u toj borbi čeka SMS poruke koje su po ko zna koji put promašile njenu adresu. Ovoga puta su, srećom, otišle u humanitarne svrhe za nabavku aparata u jednom od Domova zdravlja – ali ipak ne Maji.
Ovo me je podstaklo da se zapitam, zašto dve nedelje ne spašavamo živote, već vreme provodimo gledajući još jednu od ulepšanih fasada otužnog nam života? Kada ćemo da strgnemo te šou biznis zavese s „Potemkinovih sela” u TV emisijama i kažemo: dosta je bilo! Ovde se borimo za živote i vaše nas perje ne interesuje! Kada ćemo naterati državu da plaća svako lečenje teško obolele dece, a ne da čekamo SMS koji je možda nekom drugom namenjen? Kada ćemo prestati da gledamo besmislene, neukusne i pune kiča emisije poput Evrovizije? I konačno, kada ćemo potrošiti novac za bližnjeg našeg, jer… svi smo mi ljudi i svi smo mi jedno.
Ponekad SMS poruke odlaze onima koje ništa ne boli, koji u svojoj apsurdnosti i besmislu, u raznim kič emisijama i šund programima uživaju i ne razmišljaju o tamo nekoj Maji i njenom divnom osmehu. I ponekad narod kao da ne čita prave smernice, kao da mu je bitnije „hleba i igara” od života jednog i ko zna još koliko divnih i dragih bića s čarobnim osmesima.
Dok čekam i pitam se da li ću ikada dobiti odgovore na sva ova pitanja koja me muče, pritiskaju i izjedaju, ja neću, ne mogu i ne želim da praštam državi koja dozvoljava da SMS-ovima lečimo decu, ali oprostiću Evroviziji na njenom kiču koji nam svake godine priređuje, samo zato što njene SMS poruke imaju humani cilj.
P. S. Nisam gledala ovogodišnju Evroviziju, ni prošlogodišnju, ni mnoge protekle. Topla preporuka da i vi to isto učinite u godinama koje predstoje.
Što se Maje tiče, sada je vreme, BUDIMO LJUDI!
https://www.budihuman.rs/korisnik/1445/maja-nedic
Naslovna fotografija: Nova.rs
