U 8:40 je odjeknuo prvi pucanj… Pa odmah zatim još jedan… Pa još jedan.
Krici… Krv… Pa pucanj…
Pa opet krici… I krv, mnogo krvi…
Pucanj…
Neverica…
Pucanj…
Panika…
Pucanj…
Krici…
Krv…
Pucanj…
I tako pedeset sedam puta.
Od tih pedeset sedam metaka, četrnaest je završilo u telu Dragana Vlahovića – čuvara škole.
Učenici Osnovne škole „Vladislav Ribnikar” na Vračaru generacijama su u Draganu Vlahoviću videli prijatelja, očinsku figuru, starijeg brata, zaštitnika.
Svi osim jednog, koji je u Draganu video metu i prepreku.
Dragan je zaštitio svoju decu. Nije mogao da ih zaštiti sve, ali je tih četrnaest metaka u njegovom telu značilo isto toliko metaka manje u telima učenika koji su tog dana došli u svoju školu. Ubica je u Dragana israznio jedan ceo okvir municije. Sekunde potrebne da prazan šaržer pištolja zameni novim – napunjenim, sigurno su uticale na to da neko dete stigne da potraži zaklon, da pobegne, da se sakrije, da učitelji i nastavnici dobiju trenutak više da pravilno odreaguju, da zaključaju vrata učionica, da spasavaju svoje male učenike.
Primiti 14 metaka na sebe, na sopstveni život, i onih nekoliko sekundi za spasavanje dece više – to je bila Draganova ovozemaljska misija.
Počelo je u sredu, 3. maja u 8:40.
U 8:42 sve je bilo gotovo.
Dva minuta.
Sto dvadeset sekundi.
Toliko je bilo potrebno da pogine Dragan i osmoro učenika, a da još šestoro dece i njihova nastavnica istorije budu ranjeni.
Dva minuta… Vreme potrebno da se pospremi krevet, ili operu zubi; dovoljno da se spakuju knjige i sveske u ranac, razmeni par poruka…
Osmoro dece više nikada neće imati ni jednu sekundu na raspolaganju. Ni Dragan, njihov ovozemaljski anđeo čuvar.
Zlo u obliku deteta koje su poznavali, dalo je sebi za pravo da presuđuje.
Ko je sve oblikovao i pustio to zlo u detetu da se pojavi u tako tragičnom obliku, biće tema kojom će se Srbija dugo baviti.
Vreme kada se iz škola bežalo zbog straha od loših ocena na kontrolnim ili pismenim zadacima, zamenilo je ovo vreme u kome učenici iz škole beže boreći se za život.
Tuga, jecaji, suze, patnja i herojstvo „običnih” ljudi, ali i neodgovornost, odvratno odsustvo mere i empatije onih koji su nekom tragičnom igrom sudbine i plitkoumnošću biračkog tela došli u priliku da odlučuju o našim, i sudbinama naše dece.
Redovi ljudi koji žele da daju krv za ranjene ispred Instituta za transfuziju krvi Srbije u Beogradu, cveće i upaljene sveće u gradovima Srbije, ali i Zagrebu, Prištini, Sarajevu, Tuzli, Banjaluci – to je slika koju treba pamtiti, slika koja može da bude nagoveštaj i potvrda postojanja onog dobrog u ljudima.
Znam da ne postoje reči koje mogu da uteše one koji su izgubili svoje najmilije, ali želi da verujem da postoje postupci koji će sprečiti da se ova nesreća ikada više ponovi.
Dva minuta…
Sto dvadeset sekundi…
Starije generacije Amerikanca dobro pamte gde su se zatekli onog 22. novembra 1963. kada je u Dalasu izvršen atentat na predsednika Džona Kenedija.
Većina građana Srbije pamti gde su se nalazili 12. marta 2003. godine kada je ubijen Zoran Đinđić.
Ništa nismo naučili, i sada imamo još jedan tragičan datum za pamćenje.
Svi, bez izuzetka, znamo kada je i kako ovo zlo počelo; niko ne zna kada će se i kako završiti.
Naši roditelji nisu mnogo pomogli nama, mi nismo svojoj deci.
Možda nam je ovo poslednja prilika da nas se unuci sećaju po nečem dobrom.
Ćutali smo, a sada nam ni urlik ne pomaže.
Ništa nećemo postići okretanjem glave, pranjem ruku i čuvenom rečenicom kako nas politika ne zanima, osim što ćemo, ovome što nam se danas dešava, dati i dozvolu za budućnost.
Ako danas ne budemo ljudi, već sutra će biti kasno da to postanemo.
