Na kraju krajeva – nije on to izmislio.
Toga je bilo oduvek, pa zato niko sa sigurnošću ne zna kada je nastala ona čuvena izreka o prostituciji kao najstarijem zanatu.
Nezgodno postaje kad se setimo tvrdnje koja se na ovim prostorima baš odomaćila, a za koju nikada nismo pouzdano saznali koliko je zapravo stara ni ko je njen zvanični autor – „služba” ili neki dokoni kreativac – a koja kaže da su Srbi narod najstariji, ali ne po prosečnoj starosti pojedinaca srpske nacionalnosti već po onoj, istorijskoj starosti.
Dakle: prvo je nastala Zemlja, pa kad se ona malo prohladila nastali su Srbi.
Srbi su onda rešili da stvore uslove za razvoj svih drugih oblika života…
Ako za trenutak prihvatimo mogućnost da je zaista tako, da su Srbi nastali daleko pre svih drugih, onda dolazimo do mogućeg zaključka kako su baš Srbi kao „narod najstariji” oni koji su prvi i započeli bavljenje zanatom koji važi kao onaj najstariji od svih.
Neprijatno je i pomisliti da bi moglo da bude tako, ali šta drugo i može da se zaključi kada se obe stvari uzmu u razmatranje i prihvate kao tačne?
Ako je već tako, ako smo mi ti „najstariji”, ako smo kroz taj neodređeno dug vremenski period od samog našeg nastanka pa sve do pojave nekih drugih oblika života imali priliku da navedeni „zanat” obavljamo i usavršavamo, koga onda još može da čudi to što toliko veliki broj ljudi za neku sumu novca prodaje i svoj glas na izborima.
A te „zanatlije” – što umeju da se naljute kad im kažeš da se upuštaju u politički kurvarluk koji se od običnog kurvarluka razlikuje samo to tome što se u zamenu za kintu ne korišćenje drugom licu ne daje neka telesna šupljina, i što policija one koji prodaju svoje telesne otvore hapsi kada ih u toj aktivnosti zatekne.
– Nisam ja bre strani plaćenik k’o oni iz kruga dvojke, ona lažna elita što glasa za partije koje su protiv predsednika. Oni bre za devize izdaju državu!
– A ti ne izdaješ državu?
– Ne lupetaj bre, ja glasam za naše a ne za strance.
– Al glasaš za pare.
– Za dinare, i samo za naše.
– Znači ne bi za „naše” glasao da ti ponude devize?
– Glas’o bi jer su naši, a devize se lako zamene za dinare.
Ali, u ovoj trgovini nisu svi jednaki, ne dobijaju svi isto, nije svaki glas isto vredan.
Nisu isti ni pokretački motivi „prodavaca”.
Nekima je taj glas zapravo sve što imaju, jedino što vredi nekog novca i što mogu da ponude – bubreg ostavljaju „za ne daj bože”, za trgovinu neke godine kad možda neće biti izbora pa da se ima od čega leba i parizera kupiti.
Trguju da bi preživeli dan ili dva.
Prodaju se da bi preživeli dan ili dva!
Neki drugi, a ni takvih u Srbiji nije malo, svoj „glas” prodaju po daleko većim cenama.
Glasaće, a takođe će i „ubediti“određeni broj ljudi da glasaju za njihovu političku opciju.
Ubeđivaće novcem i ucenama. Malim novcem, i ozbiljnim ucenama. To su krupni igrači.
Svoj glas i „ubeđivačke” kapacitete „krupni” će i dalje prodavati „glavnom kupcu” po različitim, ali uvek veoma visokim cenama za imenovanje na direktorska, načelnička ili šefovska mesta u državnim firmama i ustanovama; za nesmetan prolaz na tenderima; za legalizaciju bespravno izgrađenih objekata, za…
Oni ucenjeni se prodaju zbog radnog mesta i plate.
Zanimljivo je da i pored ogromnih razlika u ceni po kojoj će se prodati, i ucenjeni i „ubeđivači” imaju istovetne izgovore.
– Ne znaš ti brate koliko su oni jaki! Sve znaju o svakome, i ako se namerače na tebe – gotov si… Znaš i sam da „šut s rogatim ne može”…
Ima istine u tome, kao što je istina i da dobar izgovor zlata vredi.
„Ma trgovina k’o trgovina, i glas je roba, a svaka roba je na prodaju…”
Ali nije to obična trgovina kao što bi neki voleli da izgleda.
Da jeste, bila bi zakonom dozvoljena.
A nije.
Kad je protivzakonita onda je kažnjiva, a kad je kažnjiva onda je neko za to već odgovarao.
Ili nije odgovarao?
Znaju da je to što rade kažnjivo po zakonu, a opet to rade jer su sigurni da će izvući neku korist za sebe, potpuno ubeđeni da nema nikakve šanse da će zbog toga bilo kad morati da odgovaraju.
A ON?
ON je sistem razradio i ponudu dao, a na nama je bilo da odlučimo o tome da li je prihvatamo ili s gađenjem odbijamo.
I odlučili smo.
I to opet ne govori mnogo o njemu, ali govori sve o nama.
Dobro, ne o svima, nego o većini.
I da zaključim citatom jednog tviteraša: „Najveći problem našeg naroda nije skup život nego jeftino dupe”.
