„Ritual predstavlja sistem pravila koja određuju ponašanje pojedinaca. Često su praćeni rečima ili gestovima, a delovanje se odvija na izvesnim mestima i u određeno vreme, koji nose tek simbolično značenje”. Ovako kaže Vikipedija, a ako ste se zapitali šta to pojam rituala povezuje sa nazivom teksta, rada sam da vam odmah dam odgovor – apsolutno ništa! – osim da je pesma „Da volim crno-bele”, koju pevaju navijači KK „Partizan” proteklih par jutara postala moj neizbežni ritual, jer sam je pevala svaki put kada bih otvorila oči. Ipak, ovo neće biti priča o „Partizanu”, ni o košarci, ovo će biti priča o mojoj majci i fudbalu.
Podstaknuta velikom borbom naših timova na međunarodnoj sceni, tačnije takmičenju u Euroligi, koju pratim s velikom pažnjom i navijam za oba naša predstavnika (samo kad igraju van zemlje), prisetila sam se svoga detinjstva i onih dana kada je „Zvezda” igrala. Neću pisati o „Partizanu”, o mojoj ljubavi u sportu, već o strasti, nadahnutosti, sreći i obožavanju koje je uvek umelo da preplavi moju roditeljsku kuću svaki put kada su igrali „crveno-beli”.
Razlozi zašto je igranje i gledanje „Zvezde” toliko bilo važno u mojoj porodici, niko nije umeo razložno i razumno da objasni od nas četvoro, ali smo svi nekako u dubini duše znali da je to bilo jako važno našoj majci i voljenoj supruzi, a želja da ponovo osetim to uzbuđenje i ustreptalost toga dana u našem domu kad se očekuje „Zvezdina” utakmica je ovoga trenutka za mene neprocenjivo. Zato se mislima vraćam u detinjstvo i sve stavljam na papir.
Od kada znam za sebe, u našoj kući se oduvek negovala ljubav prema sportu, iako se ni od sestre ni od mene nije izrodio sportista, čak ni onaj amaterski, imali smo tu žar i navijačku strast, koja je duboko usađena u nas dve od malih nogu i koja je stvorena zahvaljujući našoj majci koja je bila vatreni navijač „Crvene Zvezde”. Godinama je ona brižljivo i svelikom ljubavlju „ubrizgavala” u nas tu pasiju prema sportu. Isprva, moja sestra i ja tu njenu ljubav koju je gajila prema sportu kao da joj je još jedno dete nismo baš u potpunosti razumele, jer smo bile suviše male da bismo shvatile zašto naša majka nekim danima u godini, (ni same nismo znale zašto baš određenim danima), otkazuje svakome posete i vrlo pristojno moli svakoga da posetu našoj kući odloži. Bilo nam je zabavno da je pratimo kako od ranog jutra sprema, usisava, briše prašinu, sklanja stvari po kući, kuva ručak, sprema čak i obrok koji se planira u večernjim satima. Kada smo jednom upitale tatu o čemu je reč i zašto je mama tako „ubrzala”, samo se nasmešio i kratko odgovorio: „Igra ’Zvezda’ danas”. Naravno da smo znale ko su „Zvezda” i „Partizan” i da treba da se danas navija, ali i dalje nam nije sasvim bilo jasno zašto majka sve sređuje po kući kao da treba da se selimo na stadion i kuću ostavimo nekim ljudima na čuvanje. Ipak, volela bih da napomenem da se u našem veselom domu pratilo sve: od boksa, karatea, hokeja, preko košarke, odbojke, pa sve do plivanja i pretpostavljate, majčinog najomiljenijeg sporta – fudbala. Ta suluda, bezuslovna ljubav prema sportu je toliko bila jaka da joj nije bilo teško da ustaje u tri sata noću ne bi li pratila Mate Parlova, ili uživala u US OPEN-u, a onda bi se spremila i otišla na posao, vedra i nasmejana, kao da je spavala čitavu večnost.
Ipak, kako to biva, godine su prolazile, mi smo stasavale, postajale devojke, a u našoj kući je stanje i dalje bilo nepromenjeno „tih dana”. Doduše, bilo je nekih sitnih izmena kada je igrala „Zvezda”, posebno kada je bio derbi. Onda bi sve stalo. Novina je bila ta što je izostajao ručak ponekad, veš bio napola raširen, a smeće bilo na čekanju. Stalo bi i vreme, samo je postojala „Zvezda”. Nas dve bismo se spremale za večernje izlaske, popodnevne šetnje, jutarnje ispijane kafa po kafićima sa drugaricama, u zavisnosti od doba dana, a tata bi uobičajio da dremka na svojoj fotelji, navodno pomno prateći utakmicu, iako tako ušuškan u svoje polusnove i nije bio neko društvo majci. Međutim, to njoj nije smetalo uopšte. Sve dok je televizor bio pojačan na najjače, kako bi se stvorila što vernija atmosfera sa stadiona i ta energija prenela na naš stan, posebno na našu majku, ona za nas troje nije birnula.
A onda bi otkucalo naznačeno vreme za početak utakmice i ona bi sela vrlo blizu ispred televizora, jer su je oči izdavale odavno, na krilo stavila pepeljaru, pored cigarete i bila spremna da navija. Nije se javljala na telefon, nije odgovarala na komšijske pozive na kafu, nije se javljala strini kojoj je trebalo društvo, za nju je postojala samo „Zvezda”. Onda bi glasno navijala, psovala promašeni penal, vikala na igrače, beskrupulozna bila prema sudijama. Naša kuća se orila kao da ih je bilo desetorica. Onda bi došlo poluvreme, ustala bi, pokrila oca nekim ćebencetom „da ne nazebe”, ne želeći da ga budi, na kratko laganim koracima odšetala do kuhinje po čašu vode, pogledala da li nam je mačak živ, budući da se sklonio u kupatilo, bežeći od sve te buke i ponovo se vratila pred televizor da odgleda i drugo poluvreme agonije na stadionu „Delija” ili „Grobara”. Ritual je bio isti: tih preostalih četrdeset i pet minuta su proticali u grču, stezanju kutije cigareta, paljenju istih na svakih pet minuta, što od strasne navike za pušenjem, što od nervoze, navijačkim psovkama, galami, grdnji, povicima, sugestijama za sve i svakoga kako da se igra, a pao bi i poneki savet za sudiju.
Sve je to moja božanstvena majka izgovarala i činila, baš kao na stadionu, kojoj se ceo kvart divio na dobrom, čak odličnom poznavanju fudbala za jednu damu kakva je ona bila. Bila je vatreni navijač kakav je mogao da poželi svaki klub, bila je vatrenija od mojih drugara „Delija”, koji nisu krili oduševljenje kada su je videli jednom prilikom u našoj kući sa koliko žara prati svaki minut utakmice. Čak su jednom prilikom izrazili želju da bi je poveli na „večiti derbi”. Tome sam se ja jako protivila, kao i ostatak moje male komune. Jedino je majka pokušavala da nas ubedi kako će biti sigurna i kako je to idealna prilika da se nađe na stadionu svog kluba za kog je kako navijač živela. Priznajem svima, jedva smo je uspeli odagnati od takve sulude ideje! Na kraju je morala da se pomiri s činjenicom da će svoj klub zauvek da prati preko malih ekrana…
A, danas je malo takvih utakmica, čestitih, poštenih i pobeda na trud zarađenih. Danas je vrtoglavo vreme, ono što je čoveku predstavljalo zadovoljstvo i draž, danas je puno rezignacije i političke konotacije. Ono što je moju majku podizalo, ta ljubav i žar, danas je pretvoreno u bes i revolt. Stadioni su prepuni ružnih i bespotrebnih poruka. Sve je to daleko, daleko od sporta. Ali, ipak sam rešila da ublažim tu sumornu sliku današnjice, prisećajući se divnih, razdraganih i bezbrižnih dana moga detinjstva i devojaštva u kući strasnog navijača, te tako sada osećam neizmernu blagost i toplinu, mislima daleko od ove gradske vreve, životnih nedaća i muka. Mada… ostala mi je jedna i jedina muka za života… Da sam znala da će tako brzo otići daleko od mene na neko srećnije mesto, među oblake i bogove, njenu bih želju da uživo navija za tim koji je volela najvećom ljubavlju jednog navijača, ispunila bezbroj puta.
