I You are something else
Prethodnog dana sam prvi put sletela na susedni kontinent. No, ubrzo smo se vratile na matični, ostavile rančeve u sobi sa pogledom na uske uličice, minaret i Zlatni rog, pa sišle na pravu sultansku večeru. Ukusi su se prelivali jedan u drugi, stapali se u jedinstvenu simfoniju za nepca. Shvatila sam izraz u svakoj si čorbi mirođija i od koga smo ga, uz još toliko toga, pokupili pre par vekova. Slično je bilo i na prvom doručku; kroz prozor nas je gledala kula Galata, a mi smo se oduševljavale umacima, salatama i pohovanim čarolijama.
Ovo je, pre svega, bilo jedno žensko putovanje; zato je kupovina bila njegov neizostavni deo. A, gde početi to hodočašće, ako ne u Kapali čaršiji? Lutale smo njenim prolazima, a ja sam treperila od istorije koja se prelivala iz zidova; svaki korak me je vodio deceniju unazad. Svraki u meni su svetlucale oči, ali me ništa nije dovoljno kupilo da bih ga odnela na sebi. Želela sam maramu, a nisam nalazila šare koje su se uklapale u tapiseriju mog stila.
U gradu koji ima više od tri hiljade Alahovih kuća, nije bilo lako naći najpoznatiju. No, kada smo stigle do nje, shvatile smo da ju je nemoguće pomešati sa drugima. Prva džamija u koju sam zakoračila u ovom životu, pa Plava. Izgrađena baš na tom mestu i tako velelepna da bi nadmašila gracioznu Aja Sofiju, ali, da li je moguće stvoriti nešto veličanstveno ako ga gradiš na pogrešnim motivima? Sedele smo na njenom crvenom tepihu, brbljale i gledale čarape ljudi koji su prolazili pored nas. Cipele, koje su ležale u kesama, ćutale su.
Vraćale smo se istim putem, pa je jedna ešarpa, od svih vratova koji su se danas okretali levo-desno u Pokrivenom bazaru, rešila da odabere moj za dom. Počastvovano sam se uvila u ljubičasti kašmir dok smo prolazile kroz usnuli studentski kraj. Osetila sam poznati naboj i kao da sam ponovo disala u Studenjaku; energije imaju tako malo veze sa kalupima u koje pokušavamo da ih uguramo.
Mesec se sporo punio i unosio konfuziju, ali smo se izborile sa njegovim i svojim talasima. Lagano, poput protezanja mačaka koje caruju ulicama ovog grada, završio se Venerin dan. Već sam znala da ću se u Istanbul mnogo puta vratiti.
II I love how you look at me
Sunčale smo se uz pogled na Bosfor i šoljice iz kojih su plesali derviši od pare. Nova perspektiva mi je širila oči više od prejakog čaja koji sam pijuckala. Zato treba pričati; nikad ne znaš koje se zavese mogu razmaknuti.
Od svih kutkova prestonice sveta, najviše sam želela da se zavučem u Pijacu začina. Opekle smo jezike na čajeve koje smo degustirale, a neke druge, cvetne, ponele kućama. Jedna za ljubav, druga za opuštanje – slušale smo potrebe duša, a ne prodavce pri izboru. Jele smo slatkiše koji su nam seckali, iz njihovih ruku – ko se plaši korone još… Plava oka su namigivala sa svih strana, dok su nam se pluća punila finim česticama aromatičnog šarenila.
Kažu, ne biraš ti kristal, već on tebe. Mene je pozvao ružičasti ahat – šapnuo je da će mi pomoći da zacelim unutrašnji bes, dati hrabrost da počnem iznova i čuvati me od neuzvraćene ljubavi. Pridružio mu se srcasti privezak od mesečeve reke, obećavajući intenzivniju kreativnost, dublju telepatiju i zaštitu od nesrećnih vibracija.
Sinoćni mir je prijao. Današnji je bio turoban. Ipak, ovo je bilo pravo žensko putovanje; možda nas je stoga jin ljuljuškao.
Subota je Saturnov dan, pa neretko ima teške vibracije. Ali, ipak ću okriviti Muzej nevinosti; zarazio nas je teskobom koja je bila preparirana u svakoj vitrini. Čuvar izmišljene ljubavne utopije naterao nas je u potragu za alkoholom. No, bile smo u Turskoj – nije bilo lako naći mesto koje ga služi. Usput smo isključivo nailazile na kafee i čajdžinice simpatičnog enterijera i gotovo da smo stigle do hotela pre no što smo sele na čašu (dve, tri) vina i rakija u bašti jednog od tradicionalnih restorana.
Mesec je i dalje pleo zamku, te smo se, kao i celog dana,vrtele kao opsednute, pokušavajući da veče provedemo u lokalu čija nam se muzika dopada, a ima i slobodan sto. Priče o muškarcima i zvezdama su dominirale dok smo nazdravljale zasluženom odmoru.
I dalje je mnogo neprecrtanih stavki bilo na listi stvari koje želimo da vidimo ili probamo – čekalo nas je dugo finale. Ali, ja sam našla način da ga olakšamo. A, on mi nije dao da zaspim do kasno u noć.
III Maybe I am your kısmet
Nedelja je bila još toplija od onog blesavog para koji samo za zabavu živi, petka i subote. A, nama je Sunčevog dana stigao i dašak janga. I jeste ovo bilo žensko putovanje; baš zato smo dozvolile jednom muškarcu da nas razmazi Osmog marta.
No, prvo smo se po poslednji put prošetale kroz naš urbani, hipsterski, italijanski kraj. U kafiću koji je u potpunosti bio po mom ukusu (ljupke sitnice, nonšalantno zapuštena bašta, mural i namrgođen persijski mačor koji ispod njega drema) probala sam davno preporučeni salep i pronašla pesmu Ti si kao vatra koja će podsećati na ovo putovanje; u njoj nas je Grkinja melanholično ohrabrivala da kažemo ono što nas plaši.
Nisam se bojala kada sam ga ugledala. I on je bio odvažan, iako su mozak inženjera zbunjivale niti neizbežnosti koje su nas sve jače vezivale. Možda smo izbegli proteste feministkinja koji su buktili po celom gradu, ali nismo mogli pobeći sudbini.
Retrogradni Merkur se bližio poslednjoj od tri tačke ključanja, te je zakomplikovao ulaz u Topkapi palatu. Njene odaje su čuvale svete predmete važne muslimanima. Umesto da ih zagledam, hipnotisala sam se oslikanim tavanicama. Osvežili smo se u restoranu na morskoj litici, pa požurili do sledeće znamenitosti; uskoro su se njena vrata zatvarala.
U Aja Sofiji sam se osećala silovano. Turčin mi je tumačio šta piše na ogromnim pločama koje ruže našu crkvu; smešila sam se, a želela da sam sama i plačem u nekom kutku bogomolje pretvorene u muzej. Upijala sam njenu skorelu bol i docnije našla savršeno mesto u parku, sa kojeg mogu da pogledom milujem njenu ružičastu fasadu.
Za kasni ručak smo probale köfte, uz obećanje da ćemo našeg vodiča voditi na ćevape, isto jelo, kad dođe u Beograd. Tura se nastavljala; u najživahnijem delu grada, pokazao nam je fudbalski stadion Bešiktaša i elegantnu Dolmabahče palatu, čudio se što znam da se na turskom nazdravlja u čast stola i naučio nas kako na tom jeziku zovu Mesec. Čak se i gospodin na nebu primirio, postavši svestan da se jedno veliko poglavlje ubrzo završava.
Pod izgovorom da sam ponovo gladna, ostali smo sami. Ispunio mi je želju i objasnio da je kokoreç, ono što sam želela da večeram, sendvič od jagnjećih creva. Više su mi se dopale midye, dagnje punjene pirinčem, koje ovde ulični prodavci nude na komad. Na svakom ću jeziku naučiti da poručim školjke…
Najduži prvi dejt završio se baš kako treba – poljupcem i pozivom na drugi. Gledala sam kako mom dragom ulično osvetljenje senči lice i urezivala u sećanje liniju nosa, oči boje Beogradske šume, tanke usne. Ni Istanbulu ni nama se nije odlazilo na spavanje. Naslonila sam se na njegovo levo rame, pozajmljujući snagu za sutrašnji povratak, ali i mnoge naredne dane. Bila je itekako potrebna.
