Paleta mog života – siva

I Zrelost

Stanovi za sestru i mene su kupljeni pre petnaestak godina. Majka me je još tada videla u onom na Tesli. Iako sam isprva pola godine provela na Strelištu, kao i obično, bila je u pravu.

Pre nešto više od dve godine, uselila sam se u svoj stan. Trebalo da bude privremeno, ali se ispostavilo da je to onaj konačan ulazak. Bio je to tmuran period mog života. Krckala sam ušteđevinu sa prethodnog posla dok sam tražila naredni i računala za koliko još meseci života ću imati novca, dok ne budem morala da se podvijenog repa vratim u roditeljski dom. U filmovima je taj povratak uvek predstavljen kao finalno priznavanje poraza, umesto kao pauza neophodna za regeneraciju, posle koje će junak(inja) biti spreman/na za sve naporne, ali i divne stvari koje stižu.

Nisam očekivala niti želela da živim sama tada. Bila sam uplašena zbog neizvesnosti koja bi me zagrlila svakog jutra, čim se probudim. Gušio me je težak nameštaj pun tuđe istorije. Moja bazna čakra bila je potpuno zatvorena zbog grča u kojem sam živela. Ili, naučnim jezikom, dno Maslovljeve piramide bilo je razrušeno; kako i da očekujem da ne padne cela?

Nedeljama sam životarila, dok nisam realnost pogledala u oči, i iz drugog ugla. Shvatila sam da je ovo verovatno moja poslednja prilika da se odmorim i uživam, bez ikakvih obaveza. Da ću se ovih meseci jednog dana sećati kao hipi perioda svog života, kada sam imala svo vreme ovog sveta samo za sebe. Isprva je delovalo kao da je sve isto, ali, posle te noći su počele da stižu promene. Samo je trebalo da dozvolim oblacima da budu tu, izgleda, da bi im dosadilo moje i kako bi otišli na neko treće nebo.

Kažu da posle kiše dođe sunce; baš tako je i bilo. Prvo je stigao posao. Onda su otišli mračni ljudi, a došli oni zbog kojih mi život i oči sijaju. I stan polako gubi tu sivu energiju, tešku, koju je sticao desetak godina pre no što sam u njega ušla, a možda i mnogo duže. Postaje šaren. Postaje… Duga. Počinje da liči na mene, neobuzdan je i ne uklapa se u šablone. Nameštaj menja mesto ili biva zamenjen novim. Vrata krase stihovi o muškarcima koje sam volela ili citati iz Netfliksovih filmova i serija. Ja se radujem vremenu provedenom unutra, umesto da koristim svaku priliku da pobegnem odatle.

No, da bi stan promenio vibraciju, morala sam da promenim svoju. Prve godine, naučila sam da fizički mogu da izdržim samostalan život i sve nepredviđene situacije koje svakodnevno mogu iskrsnuti. Druge je na red došlo psihičko navikavanje na samoću i njeno razlikovanje od usamljenosti. Treće, konačno, stiže uživanje u savladanim lekcijama, trenutnoj životnoj fazi i stanu u kojem sam slobodna – čak i u godini koju je pojela korona. Sloboda je, ipak, oduvek bila stanje duha.

II Kompromis

Pre mene, u stanu na Tesli je živela moja baba. Kad god bih odlazila do nje, ili pak kod lekara, prolazila sam ulicom Miloša Obrenovića. Godinama bih zastajala ispred izloga iza kojeg su trčkarali glodari različitih veličina i boja dlake, topila se dok ih gledam kako trčkaraju unaokolo, pa kretala nasmešena u ostatak dana.

U prethodnoj vezi, dobila sam nadimak miš i nosila ga od prvog do poslednjeg poljupca. Ne čudi odluka da sličnom životinjicom obradujem dečka. Bio je to zakasneli rođendanski poklon, stigao neposredno pred raskid, pa krznena loptica nije imala dobre preduslove za sreću. Ali, pre no što se konačni razlaz sa njegovim vlasnikom desio, čuvala sam Bonda nedelju dana i shvatila kako bih volela da i sama imam sličnu družbenicu.

Lola Džin. Nekima to nikako nije bilo ime za leminga, drugima je zvučalo kao da je u pitanju rok zvezda ili dama u godinama, treći su ga odobravali zbog asocijacija na pesmu koju vole. Meni zvuči kao pseudonim neke opasne ženske. A, nastalo je slučajno. Prezime sam imala, ali i ime za mužjaka. Htela sam da ga usvojim kada se vratim iz Kopenhagena i promenim prozore u stanu, ali život neretko odlučuje umesto nas. Te oktobarske večeri sam krenula putem kojim obično ne idem kući i videla kako sivkastog leminga jure i grizu šarenije i veće siledžije. Nisam želela ženku, ali nisam mogla da je ne spasim. Lola i dalje ima zacepljeno levo, a probušeno desno uvo, ali je to ne sprečava da bude najlepši hrčak na svetu. Dok sam se nervirala što mi sad treba žensko ime, a ona još nervoznije glodala kartonsku kutiju u kojoj sam je transportovala, ugledala sam ime obližnje krojačke radnje – savršeno je išlo uz moje omiljeno piće.

Prve noći je zaspala dok sam je vrhom malog prsta mazila između ranjenih ušiju. Plakala sam, ali tiho, kako je ne bih probudila. Te godine sam baš mnogo plakala. Ali, Lola je došla i podsetila me da sam puna osmeha – samo sam to zaboravila.

Iznenadilo me je koliko je naš odnos interaktivan. Trči Lola, trči u točku dok ja radim jogu, ili je zateknem kako izvodi akrobacije u kavezu kada se vratim iz đuskanja. Bundžija je – golica me kandžicama dok se penje uz moju ruku i neće da se vrati u svoj žičani dom. Menja raspoloženja, takođe, pa neće biti oduševljena ako priđem da joj se javim kad krenem na posao, ali će me ispratiti, izbauljaće iz kućice i gricnuti me za prst u znak pozdrava, pa se vratiti snu. Ne mogu da odlučim da li je slađa dok drema sklupčana u lopticu ili kada legne na bok. Voli i da se zavuče u čarapu, a ako je budim, proviri njuškicom da vidi šta želim, pa zubićima povuče ivice ka sebi i zatvori procep.

Čitala sam da glodari imaju empatiju – između poslastice i spašavanja repatog drugara, pacovi su birali drugu opciju. Nisam verovala rezultatima tog istraživanja dok Lolita nije izašla iz kućice u ponoć, kad mi je počeo rođendan, kako bi mi čestitala.

Umela je da me uplaši, kada je avanturistički duh ubedi da se uvuče u kauč ili mi iskoči iz ruke. Ali, preživela je desetak dana u stanu mojih roditelja, dok sam zimovala na moru; oni žive sa dve mačke. Obe smo tada iskočile iz točka komfora.

Lola mi je 2020. najdraža konstanta, a ja se zahvaljujem svim životnim stazama koje su je dovele do titule mog najmekšeg saputnika u ovoj razorenoj godini.

III Inspiracija

O Tesli se ne može pisati, a da se ne spomene on.

Ne znam ko mi je dao ideju da čekam autobus na toj stanici, umesto na glavnoj, ni kada sam počela da tamo viđam njega. Pamtim, pak, da je izgledao veoma arogantno dok je pušio i koliko su mi se dopali njegovi pramičci. Mnogi imaju simpatije iz autobusa, koje obično služe samo za idealizovanje i da se za njima uzdiše, kako bi vreme u prevozu prošlo brže. I lepše. No, ja sam moju upoznala – Deda Mraz mi je nešto ranije doneo poklon prošlog decembra.

Mnogo više od pedeset nijansi je bilo ispod jutarnje mrzovolje koju sam viđala pre posla. Bio je to čovek sa kojim se komunicira pesmama, a svet pamti u slikama. Uživala sam u njegovim pričama, iako je nekada zbog njih odavao utisak starosedeoca od stotinu leta, a ne tridesetak. Delovalo je kao da od njega mogu mnogo da (na)učim, ali i da nikada neću moći da spoznam sve njegove dubine. On je, pak, u mojima dobro plivao, što me je zbunjivalo i oduševljavalo u isti mah. U njegovom zagrljaju osećala sam da sam konačno stigla kući.

Koliko god da smo bili kompatibilni, nešto nam nije dozvoljavalo da se (pre)pustimo. Isprva sam mislila da je problem u meni i ranama koje su mi naneli oni koji su mu prethodili. No, oboje smo bili u haosu, a tako nisu mogli da nastaju novi svetovi. Zamarale su ga oluje na poslu; magla između budućnosti i njega bila je gusta. Čovek koji nije zadovoljan sobom, ne može biti dobar saputnik drugima – imao je godine i iskustvo da to zna. Zato je otišao. Zato sam ga pustila, nadajući se da će se vratiti kada nebo bude čistije.

Dobili smo drugu šansu kada je počelo naredno godišnje doba, a vanredne mere malo popustile. Nastavili su se naši filmski susreti, a ja sam ponovo počela da pišem pesme koje u meni bude sinhroniciteti i njegovo gravitaciono polje.Bila je to idealna prilika da provučem prste kroz njegovu kosu i vidim koliko sam napredovala za pola godine. Nažalost, bilo je stvari koje još uvek nisam savladala. Na još veću žalost, on gotovo da se nije odmakao od svoje prošlogodišnje verzije. Znala sam da naše vreme, ipak, još uvek nije stiglo.

Poslednji put kada smo šetali sa njegovim psom, izgledao je mnogo bolje; kao da cikloni koji su ga nosili gube snagu i vraćaju ga na zemlju. Obradovalo me je što se razvedrava. Bili smo na propisanoj distanci, ali je mir kojim je zračio bio zarazan, a nada lepljivija od sladoleda koji mi je curio niz prste. Godinama ranije zavolela sam Koeljov citat, da bih ga sada živela: sve što se jednom desi, ne mora se nikada ponoviti, ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put.