I Um
Kažu da učimo celog života. Nekima to zvuči kao definicija Sizifovog posla; koliko god da pokušavamo, nikada nećemo staviti tačku na saznajni proces. Drugi se raduju, zato što će im mozak dugo ostati stimulisan. Ja, pak, frazu tumačim na sledeći način – nakon završetka formalnog obrazovanja, počinjemo da (više) učimo ono što nas zanima. Može se odnositi na sferu u koju nam se svrstava zanimanje, ali i ne mora. Blagosloveni smo mnoštvom resursa koji nam mogu pomoći da zaronimo dublje, koja god bila oblast našeg interesovanja. Moja je astrologija; ova nauka je mnogo više od blesavog dnevnog horoskopa u novinama. Kuće i znakovi, planete i aspekti, sve čini fotografiju nebeskog bala u trenutku rođenja, i tek nakon pravilne analize natalne karte, može se pristupiti tumačenju trenutnih plesnih figura u kosmosu i uticaju koje imaju na pojedinca.
Praktičnije je, možda, učiti strani jezik. Pre pet godina mi se na apsolventskoj ekskurziji dopao neko kome je želja da istražuje talasala okeane u očima. Pričao mi je, dok smo udisali jedno stidljivo proleće, kako voli da poseti zemlju kada počne da razmišlja o učenju jezika koji iz nje potiče. Što bi utiskivao strane reči u sebe, ako mu se ne dopada njihova postojbina? Oboje smo, sveže zaljubljeni u nisku zemlju, shvatili da bismo mogli da se posvetimo holandskom jeziku. No, moja je višegodišnja strast ipak italijanski. Naravno, ako treba prigrliti kulturu zemlje i uživati u njenom načinu života, Italiju je lako voleti. A, izgleda da nije teško ni materijalizovati čestice te ljubavi u živi podsetnik koji će biti dodatna motivacija da se bolje parla. Hvala, Đ.
Treba naučiti i kako isprazniti um, a ne samo kako ga hraniti. Boljeg načina od meditacije nema. Utišamo telefon i ostale ometače, smestimo se tako da nam je udobno i zatvorimo oči. Prvo, umirimo disanje. Udišemo smirenost, izdišemo stres. Nakon toga, možemo polako početi da dah šaljemo u različite delove svog tela, da ih opustimo, dok svaki od njih ne treperi, potpuno lagan. Do tada bi trebalo da se i mozak smirio. Sada, zapravo, ulazimo u meditativno stanje. I, nije suština isključiti misli, već eliminisati one koje nas svakodnevno zaglušuju: liste stvari koje treba obaviti i kajanja zbog (ne)poslatih poruka. Tako ostajemo otvoreni za ono što je zatrpano i stoga nam ne dolazi tako često – suštinske uvide i briljantne ideje. No, meditacija ne mora da se svodi na fokus na dah, dok žmurimo nogu svijenih u turski sed. Može biti i pranje sudova, šetnja, kuvanje, pa i tuširanje – svaka aktivnost u kojoj nešto radimo mehanički i pustimo mozak da se odmara, pa se žamor repetitivnih misli koje nam pod lobanjom marširaju utiša.
II Telo
Najbolji način stapanja uma, tela i duha u harmoničnu celinu je joga. Na prostirci nema pravljenja planova za budućnost niti sekiranja zbog prošlosti – uranja se u srž trenutka. Udasi su povezani sa pokretima, izdasima se uklanja napetost i od sadašnjosti nema gde da se pobegne; pritera nas uz pod i ne pušta. Vežba se i prisutnost, ne samo izdržljivost fizičkog bića; fokus na dah naučen u meditaciji dolazi do izražaja dok se poze prelivaju jedna u drugu. Polako počinje da nas preplavljuje toliko potreban mir. To ne znači da nećemo psovati instruktorku kroz zube – na treninzima sam osetila mišiće za koje nisam znala da postoje. Sve je u balansu, što i jeste filozofija na kojoj počiva ova drevna nauka.
Ipak, neko je za intenzivniji pristup. Ako je to slučaj – patike na noge, pa na ulicu. Trčanje će ubrzati puls i jedna je od najboljih aktivnosti za oblikovanje tela. No, ima i važne psihološke benefite, kao poznata taktika da se isprazni glava. Pomaže i kod podsticanja motivacije; dok pretičemo prepreke, pogleda usmerenog na cilj, budi se osećaj spremnosti da se u koštac uhvatimo i sa drugim stvarima koje nam stoje na putu. Preporučljivo je krenuti sa već formiranim planom trčanja, kako bi se noge lakše navikle, a pluća brže naučila. Čudna je korelacija vežbanje-sreća. Iscrpljenost koja je zgurana negde između izaziva frustraciju, ali, nakon odmora, endorfin ipak odnosi pobedu.
Dugo sam fizičku aktivnost videla kao nešto što nije u skladu sa mnom. Kreativni sam tip, kakvo crno preznojavanje… No, samo je trebalo pronaći ono što odgovara mojoj ličnosti – telesnu lepu umetnost, ples. Konkretnije, tango. U ovoj igri zavođenja sve pršti od strasti; pokreti deluju suzdržano, ali su nabijeni erosom. Muškarac vodi, žena ga prati – svako je u svojoj praistorijskoj ulozi. Oči im gore, a tela gotovo da postaju jedno. Plesanje snaži mišiće i popravlja držanje tela, a muzika koju koraci prate stimuliše lučenje dopamina, zbog kojeg postajemo srećni(ji). Poslednjih godina je popularno pomerati kukove u ritmu karipskih taktova, ali se odsečna vatra tanga sa njima ne može porediti.
III Duh
Svi znamo za mens sana in corpore sano, ali nije zdravo telo garancija da će nam i duh biti dobro sam po sebi – treba raditi na našoj duši. Jedan od načina je da joj damo glas; dohvatimo olovku ili tastaturu i osvojimo papirni ili virtuelni list koja se predao. Od jutarnjih strana, preko analize samih sebe kroz dnevničke zapise, pa do definisanja plesa tih reči u pesme ili priče – sve se računa. I, ne mora to niko da pročita, pa ni mi sami. No, ako se vratimo, možemo prepoznati osećaje koji su mnogo duže u nama nego što smo svesni i bolje razumeti zašto smo u određenom trenutku reagovali na baš taj način. A, ako ih podelimo, možda ćemo pomoći nekome ko je još uvek nem i misli da je potpuno sam na svetu. Inspiracija je čudna boljka; nikad se ne zna kad će se pojaviti, niti šta će je probuditi.
Kažu da slika može da kaže više od hiljadu reči. Slova umeju da ograniče, racionalizuju, pa je nekima lakše da se izraze bojama i oblicima. Tako se osećanja neposrednije izlivaju. Olovka ili četkica, gvaš ili tempere, akrilne ili vodene boje – izbor medijuma je ogroman. Može se i eksperimentisati sa različitim teksturama; zašto od preskakanja našeg srca ne bi nastao kolaž ili se presovano cveće ne useli među dnevničke zapise? Granica gotovo da nema. Umetnost je svojevrsna terapija – opušta i predstavlja jedan od kreativnijih tipova meditacije. Samo treba pristati da izađe sve iz nas, bez očekivanja kako će to izgledati. Možda iznenadimo sebe i ostatak sveta talentom koji je spavao u nama.
Jedan od načina da oslušnemo šta nam duša šapuće je čitanje tarot i srodnih karata za proricanje sudbine. U mom slučaju, to više liči na razgovor sa intuicijom – dok gledam simbole i boje, poruka mi govori ono što već osećam i samo pomaže da lakše shvatim šta suštinski želim. Špilovi ovih karata su prava mala umetnička dela i lako je naći neki po svom ukusu, ali treba odabrati onaj koji nam zagolica šesto čulo. No, prvi se mora dobiti na poklon. Karte su zbilja propusnica za duboko kopanje po sebi i, posledično, prihvatanje i voljenje onoga što nađemo. I, kada nam je um zdrav, telo gipko, a duša srećna, konačno postajemo zaokružena, ostvarena celina. Naravno, tek se onda možemo povezati i sa drugima na kvalitetan način.
