I Krug
Porodica je jedna od prvih asocijacija na praznike. Druga je – hrana. Obe su sinonimi za sigurnost i moguće objašnjenje zašto u nama izazivaju toplinu.
Prema svečanom Božiću nikad nisam imala razvijena osećanja – više volim šarenilo Uskrsa. Ali, Badnje veče ima posebnu fioku u arhivi mojih emocija. Pamtim kako smo sestra i ja obilazile okolne zgrade i pevale uobičajene pesmice, pa umorne od korinđanja i razvrstavanja stečenog plena, sedale za prepun sto. Simbolično, na trpezi se uglavnom nalazilo 13 jela. Okretale smo i lomile česnicu, nadajući se da će para završiti baš u našem parčetu.
Omiljeni Italijan mi je pričao kako se u njegovoj porodici gricka kestenje dok se ćaska nakon obroka. U mojoj je, makar u ovoj noći, mesto braon plodova preuzelo suvo voće. U narednim danima, zvezde poslednjeg čina dobijale su nove uloge. Kajsije bi završile iseckane u božićnom kuglofu. Smokve bi prenoćile u jabukovom sirćetu, a ujutru snižavale holesterol. Šljive su pravile društvo jabukama u kompotu.
Ovog januara mi je umakao srebrnjak iz pogače, ali prijatno veče u krugu najbližih nije. U desetom mesecu svetske pandemije, više i ne tražim.
II Elegancija
Kaput je neprikosnoveni kralj sezone jesen-zima svake godine. U njemu muškarac izgleda misterioznije i ozbiljnije, dok ženi ističe struk i dodaje dozu glamura. Ukratko, ovaj odevni komad uspeva da u najhladnijem godišnjem dobu naglasi muževnost, to jest ženstvenost.
Slaba sam na muškarce u kaputima. Shvatila sam to kao srednjoškolka, oduševivši se što momak koji mi se dopadao ne nosi jaknu. Završavali smo gimnaziju tada, a deset godina kasnije, i dalje se mimoilazimo.
Jedne sam zime srela prvu ljubav, godinama nakon rastanka. Izgledao je tako odraslo; sveže ošišan, u kaputu, nasmejan kad me je video. Produžila sam na autobus, obavijena njegovim parfemom, razmišljajući kako ponekad ljude upoznamo prerano. I neke naredne ljubavi su me grlile dok su nosile sive kapute. Svaka je bila sve šira – ali, nijedna nije bila kao prva.
Moj omiljen kaput je boje čokolade. Dobila sam ga od majke jednog osmog marta i u njemu se osećam kao pančevačka Ana Karenjina. Neki vozovi mi beže, na druge stignem. Kakav god epilog bio, pokušavam da se setim da su i stanice i prevozna sredstva samo trenutna scenografija – na putu će ih biti još mnogo. Zato hipnotišem šine sa bezbedne udaljenosti.
III Treperenje
Pre šest januara, živela sam u studentskom domu i upoznavala jednog geologa filozofskih tendencija. Voleli smo se pod novogodišnjim lampicama, koje mi od tada sijaju tokom cele godine. Jedan je od retkih sa liste bivših momaka koje bih i sada mogla da vidim pored sebe.
Možda zaista neke ljude upoznamo prerano.
Ne sećam se zašto sam te noći pustila album grupeThe National. Njihova muzika ljuljuška lagano na talasima tog specifičnog, teško verbalizovanog osećanja – nostalgije. Ne spušta preduboko, ali obuzima potpuno. Otežava disanje. Zamagljuje sadašnjost. Bila je savršena za naredno jutro.
Pesma kojom sam otkrilaovaj ame rički bend je I need my girl; podelio ju je sa Fejsbuk prijateljima gitarista i poznanik iz neke druge životne ere. Volim veliki deo njihove diskografije i puštam je kada melanholija želi da se mazi. Note nas prekriju poput vunenog ćebeta, a mi vrtimo stare filmove dok se boje ne razliju.
