Pre će biti da je ovo vreme za obnavljanje časova anatomije, ali ne kao na Rembrantovoj slici, gde je novoustaljeni društveni događaj vrlog 17. veka javnog seciranja ljudskog tela (najčešće leševa tek pogubljenih robijaša) i gde su u upriličenim učionicama – pozorištima, tajnu strukture i ustrojstva tela, čeprkanjem po hladnim korpusima pokušavali da dokuče lekari, student i silno radoznali (najčešće bogatiji trgovci) koji bi platili ulaznicu. Više u smislu „Časa anatomije” koju nam je u velikoj polemičkoj akademiji, pripremio Danilo Kiš, kroz čiju esejističku i briljantnu književnu retortu, bez krvi i skalpera, ali laserski precizno bivaju skenirani tadašnja književna, društvena i politička stvarnost.
Sudeći po simptomatičnim signalima koje društveno telo a i kolektivni duh odašilju, nešto je kanda trulo u samom tkivu stvarnosti u kojoj se zateklo. Ako osećate zadah kolektivne telesine, ko bi trebalo da je pregleda, dijagnostifikuje i povrati iz stanja pukog preživljavanja? Ko je lekar Nikolas Tulp koji će seciranje da obavi, ko je preparator koji telo priprema za pregled, ko ovo mora i može da otprati, ko će preuzeti ulogu predavača i prosvetitelja u predlogu za izlečenje?? Moraju li učesnici u ovom procesu da poseduju „moć prosuđivanja” i to na način na koji nam je obznanio Kant, da može da se prosuđuje samo na osnovu ideje koja izražava „dopadanje bez interesa”, etičnost, i koja uključije pre svega razum.
Kurs opasnog življenja
Spoznaja i promišljanje etičkih normi i njihovog značaja nije nužno od pameti i posla svima i ne može da bude, ali osećaj da naprosto ne možete opstati i dostojno živeti u zajednici koja nema jasno određenje etičkog kodeksa ili ih definiše, ali ih perverzno preokreće i krši, po sebi bi trebalo da uključi alarm upozorenja da ova pustinja bemisla guta bez krivice i odgovornosti sopstveno tkivo.
Rastakanje jasnog sistema vrednosti koje bi bile kodeks i zakon življenja, drastično je počelo sa krvavim i brutalnim prekomponovanjem teritorija i stanovništva bivše jugoslovenske države, ali presudno poništavanjem etičkih vrednosti, koje nisu uvek bile savršeno primenjivane van svojih zavidnih teoretskih obznanjenja, ali su jednu raznorodnu zajednicu, multietničku i u mučnom pokušaju osvajanja sopstvenog demokratskog samorazvića, i te kako činile ne samo objedinjenom iznutra, već i dostojnim partnerom u razvoju, razvitku i doprinosu na svetskoj civilizacijskoj pozornici.
Minijaturne kopije država nastale nakon ovog grotesknog raspada ostale su „u kraj” sve nezdravijeg evropskog civilizacijskog tela, i bizaran izvor i utočište pokvarenih politika, kakistokratije, prekarijatskog rada, i nemogućnošću da se definišu kroz jasna ideološka ili etička načela.
Filozofija političkih sistema odavno razmatra fenomen urušavanja i predefinisanja demokratskih principa, i njihovo urušavanje usled nedovoljno dobro definisanih ideoloških ili etičkih principa na kojima se zasnivaju političke zajednice. („Da li je vlast uvek neminovna slika društva?”, „Svaka država ima vlast koju zaslužuje”, „Opstanak na vlasti je uslovljen uspešnom manipulacijom preovlađujućih etičkih normi društva”…)
Domaći seminari
I zaista jesmo li mi taoci loših političkih odluka i urušavanja pravnog i političkog poretka zbog nedostatka etičkog kodeksa? Pogledajte samo poslednje vesti kojih ste se dokopali?! Jesmo li usled aktuelnih amoralnih činova koje dnevno gutamo postali nesposobni za definisanje ili razlučivanje DOBROG od ZLA?
Šta je dobro ili zlo u vesti da je otvaranje „Lidla”, izazvalo neviđenu euforiju i da su beskrajni redovi i tuča oko najjeftinije robe, ispostavilo se, invazija nesretnika koji su nagomilane kontingente robe, za bednu nadoknadu dostavile nakupcima, i da su silne jeftine koke i tone šećera, sutradan osvanuli na pijacama Srbije? Ili da je Sergej Trifunović napadnut i isleđivan, ne zbog eventualnih nepočinstava oko fonda „Podrži život”, već zbog jasnog iznošenja stava da država i ovde ne radi svoj posao, te iznuđenog priznanja ministra zdravlja Lončara, da već četiri godine država ima ustanovljen fond za lečenje obolelih mališana, ali da taj fond nije korišćen jer roditelji ne znaju da postoji? Ima li šta zlo u činjenici da je 157 poslanika vladajuće SNS odbilo da izglasa zakon o lečenju dece obolele od retkih bolesti u inostranstvu? Ili pokušaja da se uzbunjivač i bivši direktor beogradske Hitne pomoći, doktor Borko Josifovski (koji je predočio horror trgovinu smrću, te upletenost silnih lekara, patronažnih službi i fantomskih pogrebnih preduzeća) amnestira zbog reagovanja javnosti, i potkupi novom pozicijom u državnoj službi;? Da li je samo smešno ili samo užasno postavljanje Ivone Jevtić, koja je do juče bila beogradska sekretarka za kulturu, i koja je sa te pozicije uklonjena nakon podnošenja zahteva za smenu i odgovornost zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevere, za „kustosTa” Muzeja Nikole Tesle i udaljavanje sa te pozicije magistra Branimira Jovanovića?
Da li je dobro ili zlo poslušati poruku jednog umetnika:
„Srbija nikada nije umela da zamisli Kosovo sa Albancima koji tamo žive. Ni kad je činila zločine nad desetinama hiljada albanskih civila. Ni 1912. Ni 1999. Ni kad je te zločine negirala bez obzira da li je o njima pisao Dimitrije Tucović ili neko drugi od retkih ljudi koji su i u vremenima najvećeg bezumlja pokušavali da sačuvaju bar zrno razuma i poštenja.
Srbija nije umela da zamisli Kosovo sa Albancima koji tamo žive ni u vremenima mira kada je Albance na Kosovu držala u aparhejdu. Ni kad je taj aparthejd bio sistemski. Ni kad je bio socijalni i kulturni. Ni kad je Albance na svaki način predstavljala u ponižavajućem svetlu. Ni na televiziji i u novinama, u celoj popularnoj kulturi, u muzici, u književnosti, u svakom segmentu života, svaki put kad ih je pominjala. Ni kad je odlučila da ceo narod zove pogrdnim imenom. Ni kada je za oca nacije izabrala čoveka koji je u svojim polupismenim književnim i političkim zahvatima taj narod zvao talogom Evrope, što je, sve zajedno, bila samo osnovna boja za politiku mržnje i zločina zbog koje je Srbija zauvek izgubila pravo da vlada Kosovom.
Danas imamo priliku da sve to počnemo da menjamo. Mi možemo da budemo generacija koja će sa ovim zlom da završi zauvek. Danas možemo da napravimo prvi korak ka normalnom, modernom, miroljubivom, civilizovanom, evropskom društvu. Danas moramo da priznamo Kosovo, bez promene granica, razmene teritorija, bez ikakvih postupaka koji će da opravdaju politiku zločina, etničkog čišćenja, mržnje i gluposti. Bez postupaka koji će otvoriti nove rane i žarišta u regionu u kojem skoro petnest miliona ljudi u nedovršenim i nestabilnim zemljama. Danas moramo da pokažemo zrelost i razumevanje koje kao društvo nismo imali ni na početku ni na kraju dvadesetog veka i tako zaslužimo šansu da sa svim narodima koji žive oko nas živimo u miru i razumevanju.” – Srđan Češić.
Ili Borku Pavićević: „Demokratija ne sme da pusti da fašizam prođe kroz nju kao kroz sir.” (Parafrazirani citat poznat kao i mnogi drugi koji pokazuju „nemoć očiglednog” – Mirjana Miočinović).
Može li se posle časova Amoralnost i aktuelnog kursa Opasnog Preživljavanja ikada upisati na ozbiljan fakultet Agatologije – (od grč. ἀγαθός = dobar, plemenit), nauka o dobru, jedna od temeljnih delova klasične etike koja proučava ontološke temelje dobra i moralno dobro koje se postiže vežbanjem i učenjem)??
