Komešao se svemir nešto neobičnije u središtu Mlečnog Puta ovih par meseci, te revnosni japanski naučnici, a ko bi drugi, rešili da ovo razmotre. Bacili oko kroz veliki svemirski teleskop Atakamana u Čileu i kompjuterski prežvakali podatke o gravitacionim silama ogromne snage koje u haotičnom kretanju kroz otrovne oblake cijavodonične kiseline i ugljen-monoksida gutaju sve netragom. Na polzu brojnim katastrofičarskim teorijama, omiljenom etalonu ideološkog zastrašivanja nesretnog čovečanstva i ovoga veka, utvrdili su da je posredi (a tik uz središte Mlečnog nam put-prebivališta) CRNA RUPA, doduše srednje veličine… sic! I još kažu, novopronađena crna dira mogla je biti središte stare patuljaste galaksije koja je progutana tokom nastanka Mlečnog puta pre više milijardi godina.
Crne rupe su čudo i zagonetka mlade, ali probitačne astronomije te drugih „svemirskih” nauka, jer nameću mnogo problema, ali i intrigantnosti u pojašnjenju šta će tu, otkuda ovde i šta im je cilj, dejstvo i svrha, i to ne samo kao matematička i tehnološka zavrzlama, već i filozofskih, činjenicom da je to možda jedini fenomen-objekat koji netragom poništava materiju, usisava energiju i informaciju (za koju se smatralo, da je jednom ustanovljena, neuništiva!!). Šta je eventualno s druge strane Crne Rupe nije ni važno, jer dohvati li vas se, gotovo je i s pomenom o vama samima – namima (B. Đelić) i idejom i zabeleškom da ste ikada postojali.
Velike su to i svemirske problematike i nema mesta panici, ako nas i uruši sa sve majčicom Zemljom, nećemo ni stići da se prenemo i bojimo, a i bol će kao i mi netragom nestati. Druga je stvar sa otrovnim oblakom cijanida koji vam prekrije stanište, ili samopržećeg Sunca koje će, kad mu dođe i samo da kolapsira do Crne Rupe, ili meteorskog udara, setite se, uspaničeni dinosaurusi su trčkarali kroz plamenu apokalipsu sluteći da im se ništa dobro ne piše.
POMAHNITALA CRNA RUPA preti SRBIJI
Šta međutim, može da prestraši, svako biće koje biva i hoće da bivstvuje, to je kad na svom području registruje crnu rupu koja se suludo ponaša.
Ono što plaši i realno je bauk, kao i svaka disfunkcija u zabeleženom poretku stvari, monstrum koji se nekontrolisano umnožava i narušava mogućnost entropijskog i bezbolnog urušavanja stvari.
Prateći lokalni, naročito političko-pulsirajući i medijsko-devastirajući prostor dobar lovac na ove fenomene može da se ovde živ prepadne. Iz otrovno smradnih oblaka koji slute Crne Rupe, prvo može da ih nadrealno ulovi u obratno proporcionalnim razmerama uklještene u praznine lobanjskih loža simulakruma svih vrsta i fela od tzv. političkih, do novinarskih te dupeuvlakačko intelektualnih. Ono što stvarno šokira to je da su one mutirajuće, i protivno svojoj prirodi ubijaju, ne usisavanjem već bljuvanjem agonijskog ništavila kroz laž, glupost, agresiju i primitivizam. Utešiteljska oda ovde ide na dušu nesuvislo skuvanim koji ovaj pljusak povraćanja blagodetno doživljavaju kao blagoslov, nesvesni mogućnosti bivanja, a ne pukog preživljavanja.
Crna rupa nije GLUPA nit je KRUTA , ali voli da sve PROGUTA, i ovde se duplira usred Mlečnog Puta , pa ko voli nek se u njoj KUPA.
