Gore gore gore gore!

Nedavno je sajt Slavorum koji se bavi promocijom kulture, istorije, tradicije, načinom života i turističkim destinacijama prostora na kojima žive Sloveni, ali i na humorističan način istražuje sve probleme, identitete i stereotipe sa kojima se svakodnevno sreću pojedinci koji obitavaju u ovoj zajednici, kao specifičnost ovog područja naveo lingvističku začkoljicu „naših jezika”, da ponavljanjem reči koja morfološki ima jedinstvenu formu, ali menjajući joj akcenat ili intonaciju možete da oformite sasvim razumljivu i smislenu sintaksu (predstavili su omiljenu rečenicu kojom je moja generacija učila akcente srpsko-hrvatskog jezika „Gore gore gore gore, nego što gore gore dole!”). Ispostavilo se da je ovo prosto šokiralo slovensku sabraću, a kada su počeli da se ređaju još vickastiji primeri ove naše „specifičnosti” („Kose kose, kose kose kose kose!!”) euforija je postala potpuna i sveobuhvatna. Međitim vickastost ove pojave se lako može zamagliti kada kao prosečnog, domaćeg, našeg čoveka (pardon, žene) budeš pogođen činjenicom da si prvenstveno uočio pojednostavljeno značenje, doduše sa pravom i osnovicom, zahvaćen paničnom konstatacijom da je sve GORE i GORE i GORE i GORE i da je primarni smisao u činjenici da ovo postaje validno samo ako shvatiš da je moguće da traje ne samo od jutra do sutra, već odavde do večnosti. Da se panika ne bi ustoličila, mora se menjati ne samo forma već i sadržaj a onda i značenje. To je zakon koji se ne odnosi samo na leksiku.

Beg od istine

„Ljudi su zaprepašteni konceptom lažnih vijesti i postistine. Ljudi se pitaju, od kada je to istina postala samo još jedno „drugo mišljenje”.

A zapravo, tako je od prapočetaka čovječanstva!

U plemenskim zajednicama, istina je bila tek nemušta datost, a tumačenje iste, to tumačenje obogaćeno interpretacijama bio je svijet naših predaka. Od animizma, totemizma do religije.

Uvijek je izmaštano ‘nešto’ bilo veće, jače i priznatije od tamo neke trule istine. Nekad su to bili vukovi sa ljudskim osobinama, kentauri, bogovi, anđeli i vilenjaci. Nikada autoritet nije bila u činjenici zasnovana istina.

A istinu kakvu danas poznajemo, utemeljenu u naučnoj istini, dobili smo od prosvetitelja i trajala je jako kratko. Nekih tri, četiri vijeka. Čak su i oni prihvatili učenja bazirana na starogrčkim filozofima i matematičarima.

No antičko traganje za istinom, imalo je ili praktičan cilj (Pitagorina teorema vam pomaže da odredite udaljenost neprijateljskih brodova od obale) ili epistemološko-duhovno jedinstvo (Aristotelov nepokretni pokretač). Istinu po sebi ili za sebe nije poznavalo.

Pa se onda trebamo hitno prestati isčuđavati ljudima koji grade imperije, ekonomske, medijske i političke na obmani.

Jer, prije će biti da je nama ljudima opsjena, varka, trik i bajka imanentnija od bilo kakve istine.

A smrt ovog perioda od tri vijeka, smrt ovog carstva nauke, egzaktnosti i istine, biće proslavljen još nekim varvarskim ratom, spaljivanjem istinohodača-naučnika i sveopštom mržnjom, koja je tek najimanentnija sapiensu – piše Dragan Bursać, novinar.

Utočište laži

* O junacima i grobovima

Ubistvo koje je potreslo državu, 15 dana kasnije.

Da li je baka Stojanka HEROINA ILI HLADNOKRVNI UBICA?

U pospano nedeljno prepodne, sivilom našeg medijskog neba je, s prefiksom „vanredna”, odjeknula vest da je u Bulevaru kralja Aleksandra (ili Revolucije, kako je kome draže) pronađeno „beživotno telo sredovečnog muškarca, sa tri prostrelne rane”.

I taman kad je, još nerasanjeni, prosečni konzument tog i takvog medijskog svoda, koji, sve i da hoće, ne može da se sakrije od hiljadu i pedeset nijansi sivila istog, pomislio da se radi o još jednom tradicionalnom „malom ubistvu među prijateljima”, vest je dopunjena – „ubijen je investitor Z. T., a glavna osumnjičena je sedamdesetogodišnja S. S.”

I od tog trenutka ovo ubistvo će, kao kakva oluja sa grmljavinom, šarati učmalost gorepomenutog pokrova, a javnost će se, sa pravom, pitati: „Pa, pobogu, kakva je muka naterala ovu staricu da pripuca i ubije?”…

I, doista, Stojanka Stojanović je u proteklim godinama doživela pravu pravcatu torturu, od još jednog iz plejade vajnih investitora, koji je na mestu njenog placa želeo da sagradi ultrabrzu zgradu, a nju da izbaci na ulicu. Sve pretnje i uvrede Stojanka je uredno prijavljivala policiji, čak je tražila i njihovu pratnju i zaštitu, ali je policija sve to još urednije ignorisala. Ostavljena i ignorisana od svih, ova namučena starica je, želeći da prekine agoniju i strah u kojima su ona i njen sin godinama živeli, odlučila da uradi ono što je mislila da joj je jedino preostalo: da uzme „pravdu u svoje ruke” i da ubije nasinika.

„Pravda za Stojanku”, „oslobodite Stojanku”, „baka Stojanka drži čas”, „baka Stojanku za predsednika” samo su neki od komentara podrške koji su, od objavljivanja ovih činjenica, pisali ljudi po internetskim portalima, a i naš prosečni čitalac je, ogorčen zbog svih nepravdi koje doživljava već pune tri decenije, bio pun poštovanja i saosećajnosti za ovaj čin.

S druge strane, ubijeni Zoran Trifunović je za života bio preduzimač i graditelj, čovek koji je zidao zgrade, upošljavao ljude, bio veliki poreski obveznik i savršeno se uklapao u priču o Beogradu kao „gradu kranova” i neverovatnom napretku koji naša prestonica doživljava. Na koncu, on jeste, pre čitavu deceniju, legalno i po svim tržišnim uslovima kupio polovinu placa od Stojankinog posinka, i samo je želeo što pre da uđe na svoj novi posed. Zašto su njegovih 200.000 evra morali biti zarobljeni, jer je „tamo neka baba” naknadno tužila sina iz prvog braka svog pokojnog supruga, nezadovoljna ovom kupoprodajom? Ogorčen sporošću pravosudnih organa, i želeći da zaštiti svoj teško stečeni kapital, i Zoran je odlučio da „uzme pravdu u svoje ruke” i da malo ubrza ovaj proces.

Prosečni čitalac ovih redova, samac od 42 godine, koji radi za prosečnu platu od čitavih 28.000 dinara, još uvek živi sa roditeljima, ne vidi nikakvu perspektivu u daljem nastavku života, i koji bi se radije uzdao u brza rešenja, kad već „narod neće da izađe na ulicu”, sad se, sigurno, pita: „Kako možete da branite ovog zlikovca?!”

A ko je ovde, zaista, zločinac? Da li je „baba” Stojanka, zaista, heroina ili hladnokrvni ubica? I ko o tome treba da sudi? Zašto to moramo da radimo mi ili prosečan čitalac ili čak i samozvani predsednik, kad niti smo za to ovlašćeni, niti je to naš posao?

Udruženje građana poznatije kao „država” je bazično, davnih dana, nastalo sa idejom da se uzajamno međusobno pomažemo, da imamo zajednička dobra koja će biti dostupna svima, da ulažemo u prosvetu i medicinsku negu, da „za nedajbože” zajednički napravimo odbrambeni i pravosudni sistem.

Zašto je gđa Stojanović morala da trpi nasilje, pretnje i uvrede, kad su to, neupitno, krivična dela? Zašto je njena tužba protiv posinka deset godina skupljala prašinu, zaboravljena u nekoj fioci? Zašto tužilaštvo nije momentalno reagovalo na njenu prvu prijavu za ugrožavanje lične bezbednosti? Zašto je Zoranu uopšte bilo dozvoljeno da se slobodno šeta i privređuje, kada je devet puta osuđivan, a u zatvoru nije proveo ni jedan jedini dan?

Sa druge strane, zašto je slobodni građanin gospodin Trifunović morao da čeka deset godina da uđe u svoj posed, koji je kupio po svim važećim propisima i procedurama koje je propisala naša država? Zašto njegov kapital nije zaštićen presudom u razumnom roku?

Iz svih ovih pitanja možemo videti apsolutni nemar i nebrigu pravosudnog sistema, tj. države, kako za Stojanku i Zorana, tako i za većinu stanovnika. Država ovde nije uradila svoj deo posla, i to je dovelo do ove tragične situacije gde su svi učesnici – žrtve.

Stojanka je povukla oroz, ali država Srbija je ubica.

Činom rođenja, hteli mi to ili ne, automatski potpisujemo sporazum sa državom, kog obe strane treba da se pridržavaju. Umesto da bude naš servis za bolji i kvalitetniji život, ovde to nije praksa, i očigledno je kršenje svih tačaka ugovora, i vreme je za raskid istog.

Ali, kako se to radi? Da li je Zoran ovo isto shvatio još pre nekoliko decenija i odlučio da napravi efikasniji sistem, koji bi brže i efikasnije realizovao njemu poznatu pravdu, te je počeo da se služi pretnjama, ucenama i silom, a čak je oformio i bezbednosne snage od 25 članova, jer je ove državne smatrao sporim i inertnim…?

Da li je Stojankin raskid ugovora sa državom, u tom činu hladnokrvnog ubistva, uspeo da oslobodi muke nju i njenog sina, ili je napravila još veću štetu? Mučena žena će, nažalost, skapati u zatvoru, a njen sin će od sada živeti u još većem strahu.

Ako je stigao dovde sa čitanjem, prosečni čitalac se sad sigurno pita – „pa, dobro, šta da radimo sa ovom i ovakvom, štetočinskom državom?”

Hajde da pravimo udruženja koja će funkcionisati po svim pravilima kojih se država Srbija nije pridržavala.

U stvari, to se već i događa: od vrleti Stare planine, gde hrabri građani čuvaju reke i vodu od lopova, preko očuvanja javnih dobara u glavnom gradu, u kojoj prednjače mladi momci i devojke iz Inicijative „Ne davimo Beograd”, pa sve do odsutne bitke za radnička prava, u kojoj prednjače grupe građana „leve” orijentacije, svedoci smo ekspanzije udruživanja ljudi sa jednim ciljem: da rade posao države tamo gde ona zakaže.

Gotovo je izvesno da do ubistva Zorana ne bi ni došlo da je baka Stojanka kontaktirala udruženje Združena akcija „Krov nad glavom”, jer su oni, za samo godinu dana, uspeli da spreče 142 potencijalne tragedije. Toliki broj porodica je trebalo da bude iseljen, i gotovo svi ovi nesrećnici su u početku pretili ubistvom i samoubistvom, i velike napore smo ulagali da ih odgovorimo od tih crnih misli i još gorih namera. I danas su svi živi i zdravi, i nikome ni dlaka sa glave nije falila, i, što je najvažnije: svi su i dalje u svojim domovima.

Forsiranjem slučaja ubistva investitora čak i u provladinim medijima, naš prosečni, gnevni i ogorčeni čitalac se suptilno navodi da počne da razmišlja o brzim „rešenjima” u stilu baka Stojanke, jer mnogo je lakše za ovu naopaku državu da, u divljem zapadu, koji bi vrlo brzo usledio, jednostavno pohapsi preživele očajnike, koji bi pobedili u međusobnim okršajima sa istim takvim nesrećnicima, nego da mora da se bori protiv grupe odvažnih i osvešćenih ljudi koji se, u stvari, doslovce, pridržavaju zakona te iste države.

Poslednju iluziju o brzom rešenju u vidu nekakvog „izlaska naroda na ulicu”, posle kog će sve biti bolje, našem prosečnom čitaocu od 42 godine ćemo probati da razbijemo podsećanjem na prethodne tri takve avanture:

– posle Gazimestana na presto je zaseo Milošević;

– posle 5. oktobra su pljačkaški pir započeli razni dinkići, vlahovići i čede;

– od „Kosova za patike” najviše je profitirao jedan, do tada obični Šešeljev potrčko;

i svaki put je bilo sve gore i gore, i to nije nikakvo rešenje za nedaće koje nas muče.

Nasuprot filmovima, u stvarnom životu ne postoji „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” i ovaj put ćeš to morati da uradiš ti, dragi naš čitaoče. Udružuj se sa komšijama i prijateljima, sa kolegama sa posla ili sugrađanima, i počnite da reagujete i na najmanju nepravdu u svom okruženju.

Za nas je, možda, kasno, ali hajde da sledećoj generaciji ostavimo barem malo srećnije mesto za život.

To je naša dužnost.

* tekst preuzet sa sajta Čuvari/ke vatre, uz dozvolu autora.