Ispred Kliničkog centa
„Možete preuzeti rezultate za sat, sat i po vremena”, kaže laborant iz Kafkine kratke priče, „Nemojte kasniti, jer ja odlazim za sat vremena!”. Sedam na klupu ispred Laboratorije u pokušaju da ovu vremensku misteriju natenane, iznutra svarim. Razarajuću, mutipamet žegu razbija čili čovečić iz Debeljače, saputnik slučajni koji u krug ponavlja tri istovetne rečenice uvećavajući problem vremenske entropije „Sam dođi po svoje, Zdravlje je svo bogatstvo, Život je čudo, znaš??!!” Krupnooka kovrdžava beba veselo čavrlja, u kolicima uklještenim među tri srmajli vela suknje stare Ciganke, koja zamišljeno prebira po jutenoj kesa-tašni i odobravajući klimanjem aminuje ovo life couch repetiranje. Uglađena učiteljica u penziji, prekraćuje sat vremena do rezultata, pomno razgledajući amajlije za sreću, zdravlje i protivu uroka, dalijevski živopisne sa improvizovane stočić-tezge koje vešto valja Mika. Kupuje crvenu brojanica-narukvicu i neko perce okačeno o „ćilibar” protivu bolesti. Baka se suzno žali bebi kako joj fali 135 dinara da kupi lek , automat starčić ne haje. Mika prodaje još dve brojanice, a onda žurno prilazi, ljubi bebu, zdravi Baku i kuka kako posao slabo ide, kako mu se jutros desio peh dok je iz Sakula dolazio za Pančevo. Prijatelj, zemljak i brat koji ga je povezao, usput ga potpuno opelješio, ostao je bez para i mobilnog, jedino je tezgu dovukao. Okreće se levo desno, i iz izbledelih farmerica vadi petsto dinara gura Baki u ruku i vraća se za tezgu, „ali kad ti dođe unuka Slađana iz Austrije, kod mene da je pošalješ!” Mladić sa levom nogom u gipsu i devojka u nestvarno žutoj haljinici, sedaju na stepenište ispred i pomamno se ljube. Posle tačno izdržanih pedeset minuta laborant koji zaključava radno mesto mi kaže „Gde ste vi, imali ste sreće, dolazite u pet do dvanaest – ja baš odlazim”!
U letnjoj bašti Kafane sa kockastim stoljnacima
Društvo neveliko ali prijatno razbarušeno, raspravlja zašto smo ovde seli. KAFANA i kockasti stoljnaci, i PIVO i spotovi sa narodnjacima na video bimu ispred. Razglabam tezu zašto mi je podjednako grozno da kad je loše društvo ili okruženje, pijem „čašicu razgovora” i u neuglednoj kafani i u tržnom centru sa fensi kafeterijama i restoranima, i obratno kad si sa interesantnom škvadrom sve je OK. Prijateljica koja je „protiv” ovog izbora skreće nam pažnju na uvrnuto okruženje i šiklja pogledom ka atleti u kratkim pantalonama i triko plavoj majici sa sve kajlom od dve tone zlata i „okačenim o njega gimnastičarem”, koji se nedaleko igra sa devojčicom obučenom u šne-nokle haljinicu. U sred razmatranja o kojoj vrsti se kontroverznog „bizmismena” radi, devojčica jureći za loptom upada međ nas i pretura po mojoj torbi. Zastrašujuće dizajnirani otac prilazi i „nemoguće” učtivo se izvinjava što nas je uznemirio. Verglajući pedale u noć, merim stepen „uznemirenja” i prevagu apsolutno odnose prizori iz kafe-restorana tržnog centra „Ušće” gde izgladneli, sasvim pristojno uređeni likovi, uredno i s teškom nelagodom, ali već utrenirano prilaze da pojedu ostatke hrane sa stolova pre no što upozoreno osoblje počne da vrišti.
Sa bespuća INTERNETA
Da je horror realnosti razboleo moj virtualni svet internet fantazmagorija nepogrešivo je obelodanjeno nasumičnim izborom informacija koje mi društvene mreže nude kao provereno neophodne. Sve onolike pretrage, algoritmi i praćenje mojih podsvesno nasumičnih virtualnih tumaranja, da bi mi ponudili bar svesno, potpuno neprihvatljive samo moje težnje, interesovanja i odabire. Da li bi ja ikada stvarno zdravorazumski izabrala crveni čipkasti donji veš, čitala roman „Novo osvajanje Sreće” i „Moj Princ Tame” ma koliko iz ženskog rukopisa dolazio, iznenada otkrila da desničarsko-populistički pokreti vraćaju neophodnu konzervativnu osnovu da svet „vratimo u pravo stanje” ili promenila svoj stav o nesimpatijama ka ovdašnjem desničaru, doduše umetniku, koji na isti način formuliše ludilo u zajednici koju suživotarimo.
Da se nedovršeni background realnosti urušio i u virtuelni deo stvarnosti, spolja me zatiču činjenicom globalne klimatske katastrofičnosti, a iznutra ozarenim saznanjem da je suludi tehnološki san projekat iz Silikonske doline, da se frankenštajnski sve ljudske saznajno-razumske predispozicije umontiraju u jedan jedinstveni Virtualni Mozak gotovo nemoguće izvesti zbog nesavršenosti, iracionalnosti i emocije svojstvene HUMANOM.
Iz perspektive PRIČE
„Sam dođi po svoje; Zdravlje je svo bogatstvo; Život je čudo, znaš??!!”
