Godine 1980. u Nolitovom izdanju štampana je u izvanrednoj biblioteci „Sasvežđa”, esej o ludilu „Istorija ludila u doba klasicizma” Mišela Fukoa, podrobno razmatranje fenomena ludila, te jezika razmene između razuma i ludila. Razmatran je period klasicizma, te šta se činilo, većinom u Evropi da se femomen ludila (kao „ne-razuma”) ako ne poništi, a onda ukloni (izolovanjem, utamničenjem ili pogubljenjem pojedinaca označenih ludim). Otkrivši međutim da je jezik razmene između čoveka razuma i čoveka ludila neminovan i permanentan i za razliku od perioda srednjeg veka pa do renesanse gde je „raspra čovekova sa bezumljem bila dramatična rasprava koja ga je sučeljavala sa slepim silama sveta; a doživljaj ludila tada je bio pomračen u predstavama kojima su posredi bili Pad i Izvršenje, Zver, Preobražaj i sve čudesne tajne Znanja. U naše doba doživljaj ludila umukao je u jednom spokoju znanja koje, previše ga poznajući, zaboravlja. Ali između prvog i drugog doživljaja došlo je do prelaza od jednog sveta bez predstave i pozitivnosti u neku vrestu tihe providnosti koja omogućuje da se, kao nema USTANOVA, pokret bez objašnjenja, neposredno znanje, ukaže jedan veliki nepomičan sklop; to nije ni sklop drame ni sklop saznanja; to je tačka u kojoj istorija zastaje u tragičnosti koju i pokreće i odbacuje u isti mah”.
Savremeno doba ludilo ne samo da izučava, već i preformuliše neke njegove bitne odlike , te mu odaje priznanje u lucidnosti kojom dostiže zadivljujuća otkrovenja u nauci, ali u umetnosti posebno (mnogi geniji nisu ispoljavali ovu prozornost ludila samo kroz nadahnuće i sam čin stvaranja ,već su završili u okrilju fizičkog i mentalnog utomljenja pod njegovom krinkom (Arto, Niče, Van Gog, Keruak, Torkvato Taso, Fridrih Hilderin, Markiz de Sad…)
Ludilo je dalo ljudima da se zabavljaju i raduju, ono je ljudima, baš kao i Bogovima, dalo Duh, Mudrost, Bahusa, Silena i tog milog čuvara vrtova. Sve je u njemu blistava površnost… (Louise LABE). Ono je kolovođa svih grehova i slabosti, ono ih vuče sa sobom i imenuje „Ova ovde što tako ponosno uzdiže obrve zove se Filautija (Samoljubivost ); ovoj što kao da se smeje očima i pljeska rukama ime je Kolacija (Laskanje); ova što napola spava zove se Leta (Zaboravnost ); ona tamo što se oslanja na oba lakta prekrštenih ruku zove se Mizoponija (Lenjost); ova s vencem ruža na glavi i zavijena u mirisni oblak je Hedona (Naslada); ona tamo sa neodređenim i izgubljenim pogledom zove se Anoja (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljuškasta, s glatkom kožom naziva se Trifa (Razuzdanost). Među devojkama vidite i dva muška božanstva od kojih se jedno zove Gozba, a drugo Tvrdi san”. (E. Roterdamski, „Pohvala Ludosti”).
U teološkom promišljanju, ludilo se tretira od bezumlja do kazne za počinjene grehe, pa do dosta pomirljivog saosećanja za bezrazumne, ili one koji se razuma sami odriču, jurodive (lude Hrista radi) čudake bez ovosvetskih uzusa pameti, za koje morate imate milosti „blaženi su nišči duhom, njihovo je carstvo nebesko” (Matej 5: 3-6, Luka 6: 20-21), jer su u domenu potpune slobode duha, koju u beskrajnoj složenosti poimanja božanskog principa, razum ne doseže.
Ludilo grli maniju i melanholiju, histeriju i hipohondriju, ali i animalnost, zlo i glupost.
Najtragičnija posledica ovog fenomena LUDILA je, sa svim ukrasnim ritama koje zlurado pronosi postapokaliptičnim predelima novog veka, u činjenici da njene najgore nuspojave (agresija, nasilnost, zlo , glupost, inferiornost, te namerni beg od zastrašujućeg razuma) postaju ideološka potka savremenog društva, što neminovno vodi u Idiotokratiju. Pogledajte samo prizore iz političkog života, bacite pogled na sve veću površnost suludosti njegovih kreatora, izvršitelja i baštinika.
Trijumf razdraganosti i gluposti ludila, ne više kao nuzpojava, već legitimni igrač na sceni (kao deo večite mantre, samo „hleba i igara” nam dajte!) očigledan u gotovo svakoj od tragikomičnih figura političkih lidera do suludih predstava promocije zluradog ludila (suludi nastupi gneva i mržnje u govorima Erdogana ili Orbana, iskričava nedotupavost u nastupima Trampa, kao i vesela prestava gluposti i obmane pri inaguraciji „ kalifa u kalifa” u Srbiji 2017. godine). Komičnost površnosti ovog ludila, koje bi pre moglo da odigra glavnu ulogu u kakvom TEATRU MANITOSTI, nego u ozbiljnim pozornicama istine, kao u filmovima Balabanova, Larsa for Trira, Teri Gilijama ili Tarkovskog, ili među stranicama „Zlih duhova” Dostojevskog, ne umanjuje gorčinu činjenice da su do poprišta razornih sukoba sveta doveli ili ih sprovodili daleko ozbiljniji te dijagnostifikovani sličajevi šizoidne paranoje, psihotičnosti i sadizma neosporno pripisani Pol Potu, Hitleru ili Staljinu.
aleksandar
svidja mi se.