Koliko manijaka je protutnjalo javnom, političkom, medijskom scenom tokom poslednjih nekoliko dana? Jeste li susreli nekog psihopatu u svom ličnom, privatnom prostoru u poslednje vreme?? Kako ste reagovali???
Prošla nedelja je obilovala vestima koje su se bavile manijačnim aktima uperenim na poništavanje života, prava, slobode i smisla, a čiji su izvršioci sve bezobzirniji u nenormalnoj demonstracji zla i sile.
Nema društva u kojem različiti tipovi devijantnog i sociopatskog ponašanja nisu zabeleženi, pitanje je kako se suočiti ili suzbiti promotere i izvršioce nasilja??
Manijak u autobusu
Najupečatljiviji je primer pomahnitalog seksualnog predatora koji je prošle nedelje u gradskom prevozu bez ustezanja nasrnuo na petnaestogodišnju devojčicu, uz tek nelagodno meškoljenje i muk nekolicine putnika koji su prisustvovali ovom činu. Lavina osuda i pretnji se sručila preko društvenih mreža pokrenuvši sve atavistički zatomljene nagone da ma i koristeći samo tastaturu ubijemo, prekoljemo, vešamo ili silujemo, ali ne samo napasnika. Tabloidi su već prionuli na posao da relativizuju očigledan akt seksualnog nasilja, tražeći i navodeći bilo kakve razloge koji su naveli nasilnika. Snimak koji je pukom slučajnošću dospeo u javnost, jer je objavljen putem stranice „Uživo iz beogradskih tramvaja i buseva”, čiji je koncept krajnje problematičan, i to ne samo zbog prizemnog humora koji nudi („Stranici koja svoju popularnost duguje kulturi javnog sramoćenja ljudi koji ne znaju da su fotografisani i neretko otvorenoj promociji kulture silovanja. Jasno se sećam kada sam prvi put došla u kontakt s ovom stranicom – leta 2014. godine, kada su fotografije ženskih tela u šorcevima, kratkim suknjama i majicama gotovo svakodnevno objavljivane kao povod za razjarene nasilnike da komentarišu kakvu moralnu sankciju ili seksualno/fizičko iživljavanje zaslužuju „nedolično” odevene žene, među kojima je sigurno bilo i maloletnih devojaka.
To što je stranica zamišljena tako da korisnici javnog prevoza šalju fotografije nimalo ne menja ni mizogino rezonovanje ni posledice objavljivanja takvog sadržaja. Nasilnik iz tramvaja očito je dobro razumeo poruku koja se postiže objektifikacijom ženskih tela – žensko telo je zbog samog svog postojanja legitimna meta napada.” – Jelena Lalatović, „Marks21”).
Pokušaj da se kroz ovaj primer sagleda dublji problem nasilja u društvu okovanom patrijarhalnim matricama i stoga uveliko mizogenom, da se ogoli grozna istina da su žene ovde svakodnevno izložene nasilju u porodici, na radnom mestu, u javnom prostoru, institucijama i politici, ostaju i te kako zatrpani neosvešćenim reakcijama, ne retko i od žena samih, da taj prostor slobode i sigurnosti, od privatnog do javnog mogu da izbore masovnim samorganizovanjem i bezuslovnom međusobnom podrškom i solidarnošću.
Tarantinovi filmski manijaci
Ove godine je obelžena dvadestpetogodišnjica predstavljanja niskobudžetnog blokbastera „Ulični psi” („Reservoir Dogs”), tada još neafirmisanog reditelja Kventina Tarantina. Ovaj kultni prvenac nametnuo se prepoznatljivim, proslavljenim elementima tarantinovske filmske poetike: background zapaljivi zvuk sedamdesetih, akciona studija agresije i nasilja. Ono što deo kritike do danas zamera Tarantinu, jeste pokušaj da odslika genezu nasilja, preteranim nasiljem. I pored zaista ekplicitnog poigravanjem nasiljem, sam akt nasilnog čina nije direktno snimljen, sve to posle dočarate lokvama krvi, iskasapljenim telima ili patološkom mimikom lica, ali je presudna ipak činjenica da njegovi nasilnici-manijaci, ma koliko svakodnevno ili realno delovali jesu u suštini u najmanju ruku nedozrele, poremećene osobe i stvarni gubitnici u svojim filmskim životima, i ostaju junaci i heroji samo u sopstvenim trapavim imaginacijama i smešnim gangsterskim odelima. I to je neumitni odraz njihovih bivstvovanja na obodu društva i života.
Manijak iz Pitsbuga
U sinagogi „Drvo života” u Pitsburgu došlo je pucnjave u kojoj je ubijeno 11 osoba, dok ih je šest povređeno uključujući i četiri policajca, potvrdio je zvaničnik za javnu bezbednost Pitsburga. Ova tragična vest zapljusnula je svetske medije, par dana nakon domaćeg manijačnog udara. Ono što je kao refleksija u ogledalu, nasilje koje se odbija o političko-pravno lice društva, obznanilo ovaj incident jeste činjenica da je izvršilac 47-godišnji pripadnik ultradesničarskog lokalnog klana bio podstaknut zapaljivom rasističkom i homofobnom retorikom aktuelnog američkog presednika. Nevolja je još veća, konstatuju opozicioni američki mediji i javnost, što je Donald Tramp ovo iskoristio kao dalje promovisanje „sveopšte kulture naoružanja”, protivno zdravom razumu ne osuđujući naoružanog nasilnika, već prekorevajući jevrejsku zajednicu, koja je postradala, i markirajući je sukrivicom jer se nije preventivno naoružala, te pozvao crkvene organizacije svih konfesija u Americi, da se oružjem, odnosno nasiljem, suprotstave nasilju.
Refleksija
„Ostani ljubazan tako si lepši” – crtica je koja je ove nedelje na jednom od portala FB svemira osvojila rekordan broj lajkova. Nije neka mudrost, ali lepo zvuči. Da li bi rekorder bila i smislenija misao „Postani human, jer si tako čovek”??? Ili tvrdnja, publicistkinje, feministkinje i jedne od prvih aktivnih borkinja za ženska prava Eme Goldman: „Neznanje je najveće nasilje”. Možda Gandijeva konstatacija „Siromaštvo je najstrašnije nasilje”??
analog dreams
manijacenje i ostale ozbiljne seksualne devijacije su najcesce rezultat trauma iz ranog detinjstva. mogu biti uzrokovane nebrigom ili neadekvatnom brigom roditelja i/ili zlostavljanjem deteta. kakav crni tramp tarantino,marks 21to su budalastine,neuke,nenaucne i nadasve pogresne teorije,proistekle iz ideoloskog slepila i fanatizma. mozda da ipak pitate nekog ko se ozbiljno i profesionalno bavi ljudskom psihom za vise detalja a neke klince wanabdee ce gevare.ovo sto pisete veze sa zivotom i realnoscu nema.niko nije postao seksualni predator zato sto je slusao trampa ili gledao film vec iskljucivo i jedino zbog traumaticnog detinjstva
Grešnik
Junis Ketlin Vejmon (Eunice Kathleen Waymon), umetničko, Nina Simon, rođena 21. februara 1933. godine u Trajonu (Tryon), Severna Karolinina (USA), umrla 21. aprila 2003. u Kari le Ru-u (Carry-le-Rouet), Francuska, svetska džez, bluz, gospel i soul diva, te aktivistkinja za ljudska i građanska prava (osetila rasizam)
an artist’s duty (intervju) 56″
https://www.youtube.com/watch?v=0qL3nHvliN4
Sinnerman (Grešnik) je jedna od njenih najpoznatijih pesama, a definitivnu verziju od 10 minuta, Nina snimila je na albumu, Pastel Blues, 1965. Sinnerman je, inače, tradicinonalna afro-američka duhovna pesma koja prati grešnika u nastojanju da se sakrije od Božje pravde na Sudnji dan.
Sinnerman by Nina Simone – lyrics (full lenght) 10′ 21″
https://www.youtube.com/watch?v=nYJYcVzXm2Q
Nina je snimila 40 studijskih, što živih albuma, najviše u periodu između ’58. i ’74. Pesme koje nam je ostavila, između ostalih My Baby Just Cares for Me, I Put a Spell on You, I Loves You Porgy, Feeling Good, To Be Young, Gifted and Black, Ain’t Got No-I Got Life, I Want a Little Sugar in My Bowl, te Sinnerman, čine je jedinstvenom u svetu muzike. Nastupila je na XX džez festvalu u Beogradu, 26. 10. 1989. u Sava Centru.
Pesma je snimana pedesetih godina XX veka (Les Baxter, Will Holt, Vivers i drugi), pre no ju je Nina snimila. Po sopstvenom kazivanju, tekst je naučila još u detinjstvu slušajući majku, dok je pomagala ljudima.
Nina Simone – Sinnerman 1965 (video clip) 5′ 28″