Jagoda i ja na ivici nervnog sloma
Nervozni vetar kovitla stare novine i opasno tutnji kroz kubistički naherenu čekaonica-kabinu na autobuskom stajalištu. Rešenost da mi ništa neće sjebati i ovaj dan, već načinju zgrčeni starac na jednoprečnoj klupi, koji odmahuje na moje „dobro jutro” i pretvara ga u dezinformaciju i podsmešljiv kikot dvojice školaraca smorenih čekanjem jutarnjeg lokala. Nema veze, možda sretnem u busu onu raspevanu Jagodu koja sve to, cepajući čilo karte, brzo i dobrodušno oduva.
Poludeli naslovi
U bizarnoj atmosferi autobuskog „Ko to tamo peva” pandana, pokušavajući da odagnam nasrnule plamenove ključalog besa i nervoze, preko ramena čitam naslove. Devedeset posto čitajućih sapatnika bistri „Informer”, sa čije zadnje strane vrišti natpis „Bolt nastavlja da orgija dva dana i dve noći u besomučnom provodu”, kao kaznu za pogledanje na đubre, prihvatam potpuno nerazumevanje i pogrešno tumačenje da se bave nekim BOTOVIMA, pa znatiželjnije prilazim jednom žapcu koji čita „POTROŠAČKI VODIČ”, ozarena što udruženje za zaštitu potrošača ima i to čitan časopis i posle dvostraničnog nadnaslova „IKEINA KOMODA UBICA I DALJE HARA SRBIJOM”, panično konstatujem da je temperatura u ovom kutku avarijuma narasla do mogućih „zbogom na kvadrat” stepeni.
Ništa od prijazne Jagode, u ovom autobusu je, čini mi se, Višnja, nekako je opora i kisela, smorena i putnicima i besmislenim cepkanjem već poništenih karata, a nervozu i devetnaesti nervni slom ozbiljno najavljuju sporadična svađa sa putnicima i prepirka sa jednorukim vozačem (vozi samo desnicom, jer je leva ruka trajno zauzeta mobilnim, cigaretom i čačkanjem nosa).
Proročka istorija kao tačka ključanja
Iz autobusa u Dom Zdravlja. A tamo moderno iščitavanje sa lap-topa, grupa belomantijaša sa portala ozbiljno bistri teže štivo. Pitam da se pridružim, te preuzmem „materijal” i natenane ga rastolkujem, polusumnjičavo pristaju. Kad sa fleša, u napadu intelektualne nezajažljivosti pregledam šta sam „pazarila”, a ono dragocenost !!! Kud je istoriografija , a ono još i tajna, i koliko god njuznetovski zvučalo, stvarno promovisana i seriozno kupovana, na beogradskom Sajmu knjiga 2014. a od tada ne samo trojezično objavljena, već i rado nuđena širom internet prostranstava.
Kad je već toliko omiljena na ovim prostorima i kako se čini stvarno usvojena, najduži odlomak iz obavezne literature dopao je ovom remek delu. Zasluženo, evo sami cenite:
Odlomak je preuzet iz poglavlja „Rat STARIH SRBA protiv Atlantide”:
PROROČANSTVO SRBIMA OD DEDA VUKANA – KO SU BILI SRBI?
„GOSPODARI SVETA ŠTA SU SADA? SLUGE !! ŠTA IM SE SPREMA? ROPSTVO
Ko je deda Vukan?
Da to pitanje zamenimo pitanjem ko su Srbi?
Srbi. Ta divna reč odzvanja kroz vekove.
Istinita prošlost srpskog naroda je zabranjena i sakrivena u mračnim arhivama velikih imperija Zapada. Deda Vukan, istinski sin svojih predaka, poslednji živući Srbin, od najstarije srpske loze Starih Soraba, otkriva veličanstvenu tajnu o svojim precima Starim Sorabima.
Taj rat o kome kao o najstarijem događaju ljudske istorije govore sve svete knjige starih naroda je ujedno i najveća tajna ljudske istorije. Drama života i slobode i drama smrti i ropstva. Sveti ratnici sa jedne strane, i carstvo uzvišenog zla sa druge. Carstvo Atlantide. Carstvo palih demona koje se hranilo slobodom sveta.
Carstvo je tražilo žrtvu. Srbi su tražili molitvu. Bog se oslonio na odane. Borba za dobro će spasiti svet.
To je bila molitva Gospodnja. Srbi su krenuli na juriš. Carstvo Atlantide je nestajalo u vodama okeana pod udarima srpske vojske. Duhovi onih koji su preživeli vekovima kuju zaveru protiv srpskog naroda.
Da bi oni vladali, Srbi moraju da izumru, da odustanu od borbe za Slobodu, za Otadžbinu, za Cara svog Nebeskog, Gospoda Boga Stvoritelja. Ne treba nikome reći šta se sa Srbima dešavalo poslednjih sto godina. Genocid za genocidom, pokolj za pokoljem. Svima je jasno da neka nevidljiva ruka uništava srpski narod. Pravda i međunarodno pravo, u šta se nesretni srpski narod uzda, teško da će nam pomoći.
Da li su vekovi raslabili stare Božije Ratnike? Da li su na neki čudan način izgubili premudrost Božiju, i naivno poverovali zlu da je dobro prepustivši mu svoju sudbinu?
Srbi su u svom zlosrećnom snu izgubili molitvu. Da li će imati snage da je nađu? Pročitajte i razmislite potomci slavnih predaka. Još nije kraj. Veliki rat tek predstoji.
„Bitka je vođena prije Prvog potopa na Atlanskom polju negdje oko 35.000 godina p.n.e. Kako saznajemo, jake starosrpske trupe su pobijedile, zauzele atlantiđanski Kosmodrom, te se šatlom Seti-12 ispalili do centralnoazijskih stepa.” – Sve ostalo je istorija.
Izvodi i recenzije, preuzeti sa tropski pregrejane podružnice RS portala #svetijebem.com
Poezija smradnog isparenja
Za ove kojima fali poezija, i toga je bilo. Za ovu mučeničku podžanrovsku kvotu, pobrinula se Vojvođanska TV i nadasve kompetentna politička vrhuška, te nam kulturološki prostor višeg, gotovo iracionalnog naboja, sad stvaraju i nude (sačuvajte nas nebesa, kako je krenulo, možda i kao obavezno štivo), stvarni umetnici nepre*ebivog iživljavanjaiz iz redova vladajuće (sačuvajte nas još veća nebesa, kako je krenulo možda i jedine) partije.
„Prvo sam se bavio poezijom, a onda po nekoj čudnoj spirali i drugim poslovima, politikom u poslednje vreme. Ova nagrada za mene znači i jednu vrstu potvrde da je taj moj prvi izbor bio pravi, a da su svi kasniji bili slučajni, uzrokovani nekim drugim dođađajima, a ne onim iskonskim, koji u meni stanuju i koji su proizveli ove stihove” – Igor Mirović, predsednik Pokrajnske vlade, nekadašnji radikalski ratni huškač, koji je zagovarao proterivanje Mađara i Slovaka iz Vojvodine, nudeći im sendviče za put.
To bi bilo sve od lektire za ovu nedelju, neobavezna štiva, ako stignete preživite sami.
