Pogruženi u more informacija, ideja, ljudi i njihovih stavova, udavljeni ideološkim i političkim nanosima svakojakog saznajnog blura, gotovo da gubimo mogućnost da nas nečija reč, slovo ili promišljanje, toliko uzburka da protrese ne samo čula i um, već i potcenjeno srce. Ubrzanje koje i u kulturološkom životu biva srž pulsiranja savremenog, potreba za stalno novim nadražajem, ma koje vrste, kao da je vremenom otupela čula, od siline i učestalosti impulsa kojima su izložena. Novi film, dobra knjiga i nadasve poezija ili muzika, ali čovek, njegova filosofija ili delo da vas u hodu očara, pa još izmeni… teško. Ali moguće. I dragoceno.
Srela sam Teodora, slučajno, loveći nov intervju mog omiljenog ruskog novinara, proliberala, ateiste, poklonika demokratije i protestantske logike, čoveka nauke i pozitivizma. Interesantno je bilo odslušati dijalog sa umetnikom, intrigantnim po revolucuionarnom pristupu u sopstvenoj profesiji, identitetski fokusiranom i ka filozofiji, anarhizmu i pravoslavnom hrišćanstvu, Grku koji je izabrao da živi i radi u Rusiji, te zaista uzdrmao pristup, shvatanje i izvođenje klasične muzike, a talentom i znanjem dovoljno eksponiranim da propita postulate evropejskog načina mišljenja, koji i sami, bez osvrta i preispitivanja, kao u prodavnici brze hrane, konzumiramo ne mareći za kvalitet.
Teodor Kurentzis, popularan, priznat, i ništa manje provokativan, pristupom klasičnoj muzici ozbiljno je uneo preokret u njenom razumevanju, stvaranju i izvođenju. Ovaj četrdesetšestogodišnjak, Atinjanin po rođenju, nakon studiranja violine i klavira, završava na Peterburškom konzervatorijumu dirigovanje, u klasi jednog od najboljih učitelja u ovoj oblasti i nakon začetka svetski priznate karijere, izvodi kopernikanski obrt, povlačeći se iz Moskve i Peterburga, profesionalno, najpre u Novosibirsk, a zatim u grad Perm, provinciju 1400 km udaljenu od Moskve, jedne od centralnih prestonica klasične opere, muzike i baleta, da bi na novim principima, okupivši umetnike radikalne provinijencije, ustanovio svojevrsnu umetničku koloniju koja će nove principe u ovoj umetnosti dosledno i sad već dugoročno da prosleđuje dalje. U duhu postulata najplodonosnijeg i najprečišćenijeg anarhizma, protivno korporacijskim načelima sveprisutnog postliberalnog kapitalizma, sa svetskim umetnicima stvara orkestar MusicAeterna, obnavlja Teatar i Operu, ustanovljava Permski festival i svedoči o mogućnosti da pravi umetnički poduhvat mora da krene iz svojevrsnog pustinjski definisanog prostora da bi porodio nove principe i decentralizovao umetnost. Mejnstrim klasičari su zgranuti njegovim radikalnim izmenama, on je kao dirigent samo prvi među jednakima, od svojih kolega i prijatelja traži da pri izvođenju muzike stoje (i telo je instrument koje je pri muziciranju rezonantno, mesec ili dva pre izvođenja dela svi moraju preslušavanjem da savladaju komad koji izvode, a neophodno je da se pre slušanja i publika edukuje. Umetnik ne može da bude smenski radnik koji „odradi svoje“ da bi stigao na vreme na večeru). U kreiranju interpretacije apsolutno svi imaju pravo na učešće, publika je ne retko na improvizovanim ležajevima ili u mraku dok sluša delo.
Iz poezije, filozofije i razmišljanja Teodora, a kroz nastupe, izjave i umetničke radionice koje rado upriliči, u preispitivanju sopstvenih poimanja kreiran je i ovaj intervju, ne samo kao dragocen rezonantni instrument već više figurica Henrija Mura iz filma „Predmet lepote” koju gluvonema Džejn prisvaja, ne kao zalog valutne sigurnosti, već kao dragocenog sagovornika. Možda i vama nešto govori?
O slobodi – sloboda je dužnost. Ali ne u smislu popisanih zadataka koje morate da završite, već dužnost da svoju suštinu, spoznaju svoje ličnosti iznutra, iznesete harmonično i istinito likom koji svakodnevno nudite svetu. Pre toga je nužno da spoznate osvojeni prostor slobode unutar sebe.
O smrti: U korelaciji je sa životom, uvek. Početak života je već umiranje u ratama, ali smrt mnogih tegoba je uslov za oslobađanje života. Bojimo se smrti, jer ne možemo da zamislimo da svet može da postoji bez nas.
O čoveku: Čovek je i bog i životinja. Kad radim sa velikom grupom ljudi, uvek im se obraćam kao bogovima, ali kad neko od njih demonstrira želju da silom, iz životinjskog instinkta nadvlada, uvek pokažem da iznad ovakve sile postoji jača sila. Odgovorim žestoko, da bi ih privolio da se vrate božanskom razgovoru, i to uvek uspe.
Racio je bitan, ali ništa bez srčanosti nije pravo.
O umetnosti: Da bi naučili čoveka da oseti umetnost, nužno je da se izgradi kulturnije društvo, ovde ne govorim o eliti ili ljudima koji to instinktivno traže. Kultura nije kolačić, pozorište nije zabava. To je rad, težak rad. To je misterija, to je obrazina, maska. To je pitanje slobodnih ljudi, a vlasti, društvu oni nisu potrebni.
Nema autonomije u umetnosti. Svaki grad u provinciji imitira kulturu prestonice. I to je tragedija, nema polifonije, nama raznolikosti, nužna je revolucija i u umetnosti.
Umetnost se mora stvarati i predati s ljubavlju, s ljubavlju ka drugom čoveku. Dok sam živeo u Peterburgu pokušao sam da naučim da pravim piroške, od jedne Ukrajinke, koja ih je čudesno spravljala. Danima sam uz nju pokušavao da naučim da ih napravim, sve sam direktno ponavljao i nije uspevalo. Pa šta je ovo, sve isto radim i ništa, u čemu je tajna. Ja svoje testo pre nego ga ispečem poljubim, uvek poljubim, rekla mi je ona… to je bila tajna.
Moji su izvođači, muzičari, partizani i mudžahedini, ako im kažem da zbog dela izvedu hara-kiri… nesumnjivo su spremni i to da urade. Imate tehnički savršene izvođače, koji rade taj posao kao smenski radnici, došao sam da ovo odradim i kraj… to ne može da prenese umetnost na konzumenta.
O Rusiji: Nije savršena zemlja za život, ophrvana je problemima. Ja sam izabrao da živim u Rusiji zbog ljudi. Zbog institucije razgovora „u kuhinji”, gde sam bezbroj puta sa interesantnim ljudima rešavao svetske problem. Za mene mit o ruskoj duši, nije mit, nije bajka. Izabrao sam ovu zemlju za život jer u njoj stanuje UTOPIJA.
Za vreme „perestrojke”, nakon okončanih studija, u Petrogradu sam živeo u svojevrsnoj umetničkoj komuni. To je bila boemština u najkreativnijem smislu. Nekad je za večeru bilo samo hleba, a nekada samo votke. Bio je tu muzučara, poeta, reditelja i to je jedan od najplodonosnijih perioda mog života. Umesto da to prođem kroz neki roman ili dobru predstavu, ja sam to proživeo.
O muzici: Muzika je jezik. Klasična muzika je eternalna (večna) kao i neka rok ili džez mizika. Specifičan je jezik, koji se kao i svaki novi jezik mora savladati učenjem.
Može i intuicijom, ali to nije dovoljno.
Učenje je obavezno ne samo za slušaoca, već i to stalno, i za izvođače.
Skoro sam sa grupom svojih kolega i prijatelja, na predlog jedne od umetnica, na ostrvu Ios, izveo kompletnu Malerovu Petu simfoniju, noću, na lokalnom groblju. Ogromno jato čavki nam je bilo jedina publika. U potpunoj tišini su bez zvuka odslušale višesatno muziciranje. Čim smo završili, stravična graja je preplavila prostor. To je možda jedan od najboljih aplauza koji sam dobio.
O profesionalizmu: Oduvek je utočište mediokriteta.
O medijskim zapisima: Zašto snimate? Ima stvari za koje smatram da je bolje sećati ih se, jer kad ih se sećaš, ti ih se sećaš po svome, a zapis te vraća na „istinitost događaja”, a to nije fer, jer se od tada svet promenio, ti si se promenio, a onda se i činjenica i sećanje nužno menjaju. Najbolje je događaj snimiti u sećanju. Trebalo bi snimati samo kad je tema život i besmrtnost. Svaki drugi zapis je besmislen, na njemu ostaje ulovljena istina tog trenutka, a u međuvremenu ste se i vreme, i svet i ti sam promenili.
O dirigentima: Na pitanje jesu li u muzici neka vrsta sveštenika ili šamana: Hmmmm… svet voli dirigente, najbolje bi bilo da ih nema. Dirigent je kao i kompozitor provodnik. Zahvatio si neki kod, pitanje je kako ćeš ga preneti, kako ćeš učiniti da se on „otvori”.
O hrišćanstvu: Ja sam pravoslavni hrišćanin. Ja imam veru, ne religiju. I ja sam ateista, (ateistima) i ja ne verujem u tog Boga u koga vi ne verujete. Za hrišćanina je raj spoznat samo ako je moj raj i tvoj raj (uvek pokažite na čoveka ispred).
O istoriji: Postoji, van zvanične i istorija koju su ispisali događaji i ljudi „druge logike”, i ta logika i istorija su autentične. Za par hiljada godina civilizacije, kao što nam svedoči umetnost, filosofija i nauka antičke Grčke, moje prapostojbine i jedne od kolevki evropske civilizacije, ljudi se gotovo nisu izmenili. Vlast, država, religija, ne mare za čoveka, ili za pojedinačan život, a kako da njih menjamo, ako se nismo mi izmenili. Pre desetak godina posetio sam Krit, i to groblja postradalih u Drugom svetskom ratu. Nemci su na Kritu za jednog svog ubijenog vojnika, streljali 300 Krićana. Posle rata je iz grčko groblje ustanovljeno i groblje na stotine postradalih, bezimenih nemačkih vojnika. Primetio sam na tom groblju staricu od oko sedamdeset-osamdeset godina kako čisti nadgrobne ploče, pali sveće i uklanja korov sa grobljanskih ploča. O, neka nemačka udruženja ili zadužbina ovo plaća, pomislio sam, međutim objasnili su mi da to starica samovoljno radi, a da su Nemci odavno zaboravili na ovo mesto. A ona je luda, izgubila je u ratu pola porodice i bila silovana od istih tih Nemaca, iz ludila ovo radi već godinama. Prišao sam toj ženi i pitao je zašto to radi: „Zato što njihove majke ili sestre, nisu mogle da to urade”. Ovo je žena, ne luda, već „druge logike”, možda autentičnije od uobičajene.
