Možda je poetski snažna, ali je životno poražavajuća mogućnost da živite strahotu realizovane metafore. Jedne od onih, surovo upozoravajućih, koje su izrečene kao zalog ozdravljenja i orazumenja, a završile kao neshvaćena premisa kvaziintelektualnih čarki i sukoba oko dela i imena Zorana Đinđića. Pragmatičan i brz, utopijski nadežan u mogućnosti promene „stila i navika” besperspektivnog inadžiskog mentaliteta, slikovito je pokušao da objasni da „žaba koju kuvate u loncu, postepeno je navikavajući na povećanje paklene toplote, jednostavno nema mogućnosti da uhvati tačku kada je već skuvana”, i još bitnije da od akvarijumskih riba, ili žaba, možete da skuvate čorbu, ali obratno, da iz čorbe opet načinite akvarijum, ne biva. „Ne možete od čorbe napraviti akvarijum, skuvali ste ribe, gotovo je, nema nazad”.
Vaganje jesmo li još uvek u akvarijumu, minulih dana je opasno uzdrmalo umereni pesimizam i skepsu, i gotovo ubilo agnostičku nadu.
Agnostička udvojenost, to vam je muka velika, ali i „spas u zadnji čas”, i kako god ti dešavanja , ljudi i dani koji te čine, potvrđuju da je čorba u kojoj si već neizdrživo vrela, ona druga strana vapi smisao ma i kroz čudo koje će ovaj apokaliptični predznak da oduva bestraga. I to bude jedina uteha.
Da li je moguće gospodo drugovi, da smo svi mi skotovi??
Prošla nedelja, ispunjena danima važnim u obeležavanju teškom mukom izvojevanih prava i sloboda pre svega nezaštićenih, manjinskih i marginalizovanih grupa:
Novembar – Mesec borbe protiv bolesti zavisnosti
25. novembar – Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama;
1. decembar – Svetski dan borbe protiv SIDE
2. decembar – Međunarodni dan ukidanja ropstva
3. decembar – Međunarodni dan osoba sa invaliditetom
10. decembar – Međunarodni dan ljudskih prava
18. decembar – Međunarodni dan migranata
Za iole mučeničkog agnostika ovo je bila paklena u Srbiji. Ne samo zbog činjenice da mala, siromašna i neprosvećena zajednica nije u stanju da adekvatnim podacima, a potstaknuta bar formalnim obeležavanjem ovih civilizacijskih vrednosti, predoči sopstveno stanje stvari, već da ih ni njeno većinsko stanovništvo ne shvata, a onda i ne prihvata. Ako su žene većinom ženturače, zavisnici narkomančine, robovi američke crnčuge, migranti ciganšture, čemu ovi počasni dani?
Kako tek pojmiti da postoje i Svetski dan čistih planina, Međunaodni dan protiv lova ili Svetski dan poljupca?
Ogorčenost ličnog iskustva, da se i pored nerazumevanja važnosti svetovnih, demokratskih i civilizacijskih vrednosti, ovde više ne prepoznaju, sem deklarativno, ni hrišćanske, da smo usled stalnog dogrevanja sopstvenog kazana, došli do stadijuma nemogućnosti da razlikujemo dobro od zla, narasla je do neba.
Upitnik o zlu
Kakva je to izvrnuta etika, u kome opšte postulate zla: mržnju, mržnju i mržnju, legitimno uzdižeš do branioca sopstvene pravde i istine? Koje su tvoje vrednosti, ako te ka ovim civilizacijskim dostignućima predvode oni koji su ih do juče najvatrenije satanizovali, kakvo je tvoje čojstvo ako određuješ ko je žrtva, a ko zločinac prebrajanjem etničkih krvnih zrnaca i molekula, zar ubistvo nije ubistvo ako ga je počinio tvoj zločinac, ako je taj zločinac tvoj, je l’ to automatski znači da je on heroj, kojoj religiji ti pripadaš ako pravdaš i pomen zverstva počinjenog u tvoje ime, koji to tvoj bog opravdava zločin iz osvete? U ime koje dece i kakve budućnosti ti vojuješ nasiljem, opravdavaš laž i kinjiš slabijeg? Ako ovih pošasti nije pošteđen ni ostatak sveta, pravda li te to da ustraješ u zlu?
U kakvom paklu živiš ako ovo moraš da ikoga pitaš??
Ko bi da živi u akvarijumu gde živuljke aminuju svoju egzistenciju nepatvorenom mržnjom??
