Preživeti  horor realnosti

Srela sam bivšeg komšiju Vladu, otprilike posle jedno dve godine na improvizanom, samoustanovljenom parkingu tik na ulazu u zgradu. Lepo se naški obradujemo i pozdravimo i odmah po virtuoznoj, propratnoj pantomimi koju izvodimo, kao odgovor na nekurtoazno „Kako si ?“, shvatim kroz ovu neformalnu gestikularnu priču (širenje ruku, kolutanje očima, nemušto sleganje ramenima i gorak grč u uglu usana) da smo eto baš tako… a možda i gore. Ali to ostaje u zatomljenom, prećutanom, diplomatskom zagovoru da se ne iskašljavaju te gorke nepotrebne istine, pa ćeretamo o svakodnevici trudeći se da ne kukamo. A nije samo zbog toga… kad bolje razmislim , to je osećaj krivice koju oboje nosimo iz perioda jednog životnijeg i lepšeg filma u kome smo komšijski drugovali. Kraj osamdesetih, bujanje tinejdž ludosti, srednjoškolska pa studentska putovanja, koncerti zagrebački pa i Budapest, najkvalitetnije žurke koje je praktikovao bar jednom mesečno (dve trećine samo džez, sve sam od Majlsa Dejvisa do Koltrejna od njega savladala), beskrajno poverenje u verodostojnost mog prevođenja Biografije Tarkovskog koju je pazario na letovanju u Bugarskoj („jbg… ne mogu da ti je poklonim, al’ ko da je i tvoja“) te njegovog prevoda sa francuskog, dopalih mi Sioranovih „Dnevničkih zapisa” (još neprevedenih na srpski), utešiteljske rasprave o „zbiljama historijske tragedije“ koja nam je brutalno kucala na vrata i gotovo opsesivno praćenje i blaćenje jednog od američkih programa koji je uvođenjem prve „zajedničke ANTENE“ i u naš ULAZ (tako se to zvalo), banuo uz more inostranih kanala u našu TV vaseljenu.

Ovde je dakle otpočelo rađanje ove bitter (manje lemmon) krivice koju prećutno do danas u zajedničkom susretu aminujemo. Nezabeležena je u ličnim nam istorijama nadobudnost osude kojom smo se naslađivali u dekonstrukciji gluposti i ništavila pomenutog američkog kanala , koji je pet dana u nedelji prenosio samo kviz programe i različite rijalitije koji su tamo živeli sad već svoje punoletstvo. Pod mač bato je ovde padao ne samo etički već i estetski nivo ove „neduhovnosti“. Kvizovi stvarno nedopustivo low cost, neke lokalne luizijana-arizona selendre gde se pametne učiteljice, skromni farmeri i odvažni lokalni biskupi, u staniol ukrašenom studiju, sa bučnim „zvoncara- zuluf“ voditeljem i „natapiranom i veštački osmešenom voditeljkom” bore ne da pokažu znanje , no da osvoje do, bogami, zavidnih, sto hiljada dolara. Ni prići posle ustanovljenim sa probranim učesnicima, scenografijom i ispostavilo se, unapred poznatim pitanjima. Nepotrebno kviz znanje, zabludeli i takmičari i lova kao obožena nagrada. Ovo smo provalili iz taka. Malo je škakljivija bila priča sa nekoliko razbucavajućih po pamet rijaliti šou cirkusa, koji su ispostavilo se bili „Ulica Sezam” ili „Laku noć , deco” za rijaliti koji je kao civilizacijska neminovnost zahvatila, tek procvale u novoj realnosti i u fazi predkapitalističkog osemenjavanja balkanske, istočnoevropske, te matuškine skute. Ništa od prehistorijata, u stvari u Americi i Velikoj Britaniji rođenih TV rijalitija, koji su posle u Evropi upravo osamdesetih vaskrsli kao šou rijaliti, nismo znali, što nije umanjilo našu samoproklamovanu intelektualno- duhovnu (ničim izazvanu) premoć. Izrasli iz prilično bezazlenih, ali omamljujuće popularnih „skrivenih kamera” i „skrivenih zvukova” još pred kraj 40-tih, ovi magijski rituali anesteziranja razuma i uma, u fazi našeg razmatranja dostižu tek predimplodirajući, gotovo čedan nivo.

Najgadniji, (ali redovno praćen) se zvao „Show them all” iliti – pokaži svima, sve i što bizarnije i mislim da je do danas opstao u izmaglicama suludosti rijaliti perverzija, i podrazumevao je dovlačenje u neveliki, ružni studio čudake i ludake svih fela u paketu sa sve porodicom, rodbinom, prijateljima i slučajnim saigračima, te javno iživljavanje uvrnutih životnih priča koje su ih dopale (Sedamdesetogišnjak koji venčava šesnaestogodišnjakinju, frajer koji razbucava brak da bi oženio taštu, bigamista koji suočava svoje brojne supruge, javno merenje seksualne premoći ženinog ljubavnika i muževljeve ljubavnice) sa obilatim scenama mlaćenja, blaćenja , pljuvanja i sramoćenja.

To što smo u cilju intelektualnog seciranja, ipak, svako drugo veče ili treće popodne gledali, još uvek nedovoljno sulude posmoderne gladijatorske makljaže,tek je delimično bilo skapirano u smislu da je na delu očigledno podilaženje neutoljivoj radoznalosti u posmatranju gluposti vizavi nasilju, pedantno umotane u manipulatorski medijski celofan. Ovo smo kao delimično skapirali, što nas, međutim, nije omelo u veri o urođenoj nam „ingenioznosti i nadduhovnosti” (Opredmećivanje rada na nivou robe ispostavilo se, nije najmonstruozniji čin poroblajvanja čoveka. Ono što je i „ekonomskom” robu ostavljalo meru ljudskosti te zalog slobode je intima ili neotuđiva privatnost, ovde najperverznije merkantilizovana!!)

I kako smo onda, ovako pametni i nadasve produhovljeni fasovali ovu nelagodnu krivicu koja se jedina „muški” rukuje kada se sretnemo?

Tako što smo jedino iz stomaka i za stvarno ukapirali da je horor realnosti koji od kraja osamdesetih do danas živimo daleko nadmašio ludilo veštačkih realnosti „Ludih kuća”, „Velikog Brata”, „Farmi”, „Parova”, Kurčubića i Šojića. Nema tog perverznog uma koji može da vam osmisli, servira i natera vas da neoštećeni preživite horor Tata Brade, Palme, Pinka, Marića, Karića, Vučelića, Vučićevića , Vučića, najstarije istine, najstarijeg jezika i pisma, najstarijeg i najizabranijeg naroda sa najslavnijom i jedinstvenom istorijom, sa pobedom u bar četiri rata u kojima niste ni učestvovali, sa zemljom najlepših prirodnih lepota, najboljih ekonomskih dostignuća, najmanje nezaposlenosti, jedinstvenom kulturom turbo folka, u kojoj je dan crn a noć bela, u kojoj se istorija u hodu i ispočetka ispisuje na nivou Almanaha, gde su loši momci pravi, a dobri pičkice, gde su ratni zločinci heroji, a heroji izdajnici, gde se rehabilituje sramota, a zatomljuje ljudskost, gde su učesnici svedeni na puk, a kreatori lupeži, gde… je l’ znate dalje??

Ne verujem, jer se pokazalo da količina pornografskih emocija, okuženih istina, zatrovanih umova i lupeških figura koji se iz „javnog prostora” preliva (kao ona nesretna Fontana) i uliva u vaše privatne nazovi živote, obrnuto proporcionalna sposobnosti neodumiranja neuronskih mreža i sinapsi zaduženih za fajt sa nezaustavljivim rastakanjem uma, bića i identiteta, a direktno suprotna mogućnosti spoznaje, u čijem horror talogu realitija ili rijalitija se sladostrasnije valjate.