Nije lepo da otpočnemo i ovu NOVU (ako ništa drugo, ne bez dragocene nade u iščekivanju 2018.) uobičajenim tamno valerijansko-valerskim tonovima, „od prirode” i univerzuma darovanih za preživljavanje na brdovitom Balkanu.
I tako, na onoj listi, većinom uludo popisanih, kao od sada pa „zauvek” novogodišnjih rezolutnih odluka, upisana je kod mene još u staroj novoj Godini – da će prvo pisanje da mi bude ako ne blistavo svetleće, a ono vedrije i ohrabrujuće. I htela sam stvarno! Sve sam ono, od previđanja buke, petardi i dranja, obesnog iživljavanja lokalnih tinejdžera na parkingu ispred prozora u kome sam dočekala srećnu Novu, i izbegavanja ispucanih metaka i ispaljenih projektila pijanih im očeva sa okolnih terasa, do ultimativnog izbegavanja susreta sa novogodišnjim TV trešom, pletisanila kako ću da skockam sad nešto baaaš onako vedro i lepo, da ozareno proplivamo nadolazeće drvorede dana. I evo već postnovogodišnji Đurđevdan je, a ja nisam sa onim koga svi željno iščekujemo i volimo, narečenim OPTIMIZMOM.
Da sad ne bih potpuno poništila cvrkutavost naslova koji vas je namamio (jer mi se po glavi motaju samo prestravljeni pas koga sam iz kontejnera izvukla u novogodišnjoj noći, lokalni „batica susret” političkih čelnika koji će i dalje da nam „mese budućnost, mučni „Mulholland Drive” Dejvida Linča, činjenica da nijedan budući SF blokbaster neće dostići suludost distopijske stvarnosti koja juriša do kraja ciljane 2018., a koju će da nam većinom odbroje nadasve „političko-psihološki jarke i neuravnotežene” putinovsko-trampovske figure, i stvarno zastrašujuće osećanje da Hrvatska i Srbija nastavljaju „mrtvu trku” u fašizaciji društva), trenutno odstupam od bajnih predviđanja i utisaka.
Hoće li protivno željenom prosvetiteljskom racionalizmu, i sledeća nova leta čovečanstvo lakše odrobijati uz utešitejske religiozne mantre, life-couch pecaroše duše i, dobar deo, uz omamljujuće opijate? Nema željenog rajskog vrta bez suočavanja sa tamnom stranom medalje. Nikakva nebeska sila nije ni ove prelazne noći zbrisala nesuvislost patrijarhata, mizoginije, pedofiliju, ratove, ekološku katastofičnost, ropstvo i moguću nuklearnu kataklizmu. A da li je porodila svest da se protiv ovoga valja i dalje do veka boriti, videćemo. Ili nećemo!??!
Pa ipak, na onoj svetloj, povremeno zablista po neki susret uz budno oko dobrote i saosećanja, ukaže se tu i tamo obris čovečnosti, i uvek strahotna, i tajna ljubavi.
I nada da mudrost svemira može da spere opsesiju, zlo i nesreću. I razboritost da po meri samosvesti i spoznaje čovek ovu mudrost za svoj svemir sam stvara.
I šta je ovde vedro, bodro i svetlo?
Dovoljno je da sve ovo znate, a opet imate snage da svakog dana ustanete iz postelje, ne baš kao iz groba, već se pre iskobeljate kao iz jame i krenete makar i u preživljavanje novog dana.
S obzirom na to da i u Sve Najbolje Novoj osvanusmo u zemlji koja je sve manje utočište iskrene dobrote, samilosti, istine i pravde, a i po meri sopstvenog talenta za širenje neophodne vedrine, nade i optimizma, najbodrije moguće vam želim da nađete snage za ovo repetirano ustajanje, utočište u dobrom unutrašnjem miru i da osetite blagoslovenost istine da dokle god volite ma i cveće koje odgajate, svog hrčka ili akvarijumsku ribicu, pa najsrećniji i po nekog od ljudi, spas vam je još sada i ovde u rukama.
