Bliži se nedelja, za neke izborni dan D, za druge već viđeni dan E, za većinu uobičajeno UH.
Stiže opet dan za lenjinsko propitivanje šta da se radi, za Kantovo najpraktičnije etičko pretresanje šta mi je činiti? Ovo samo za one kojima je preostalo još nešto od građanske svesti, savesti i digniteta, ostalima uobičajeno preostaje progurati se kroz još jedan termin, prevaljati i ovaj čin, preživeti i preživotariti, uz ispijanje predizbornih SPS-ovskih 200 gr kafe, spljiskavanje SNS-ovskih, iz budžeta otkinutih paketa ulja i brašna, a bogami i sto jurokeka, ili keziti se na prkosno podignut ali i ne baš buntovan Čomičkin srednji prst (koji bolje da je sebi okrenula), razbistriti opoziciona bulažnjenja ophrvana demagogijiom i nacionalizmom, koji izlaze, možda izlaze, ne izlaze na „izbore”?
Šta sve nisu pretresli ovih meseci, ovi kojima je još stalo, koji misle, koji bi da žive.
Teror laži i simuliranja stvarnosti, bahatog i nesuvislog klana na vlasti, neusaglašena rumorenja razdrobljene, nekonsolidovane i slabe opozicije, silna nekompetentna bulažnjenja nekakvih kvazi-analitičara, osamnaestosekundna obraćanja kandidata kroz predizborne spotove-kajrone, ali i ozbiljna razmatranja profesionalaca i malo preostalih autoriteta među pravnicima, istoričarima, socolozima, politikolozima, novinarima i ne manje bitno psiholozima. Detaljno razmatranje za i protiv bojkota, za i protiv „belih listića”, za i protiv poguranog troprocentnog ulaska u parlament, za i protiv bojkota, ali aktivnog, „političkog”, a sve u cilju delegitimisanja, ako ne već i rušenja zloglasnog režima koji preko ucena, izmena zakonskih pravila u toku izbornog procesa nastavlja (inače proklamovano zabranjene) funkcionersku kampanju, te čini suvislim najave očekivanog pritiska nabildovanih uterivača glasova iz crnih džipova bez tablica, „bugarskog voza”, slikanja i objavljivanja (garantovano tajnog) glasanja, nezakonitog pozivanja na mobilne telefone iz izbornog vladajućeg štaba, nedovoljan broj kontrolora (i domaćih i stranih posmatrača) na izbornim mestima.
Kako da svojim glasom doprinesem uklanjanju korumpiranog i kriminalnog režima, sprečim dolaženje i opstanak sličnih kompradorskih družina (kompradori – po kineskim pomagačima, koji su tokom 19. veka omogućili stranim kolonistima da osvoje kinesko tržište i resurse, istovremeno trgujući opijumom!??) na vlasti, a izborim se za ono što su vrednosti (koje će i „demokratski” svet morati da nastavi da brani i iznova uspostavlja), pravo na život dostojan čoveka, prvo na slobodu govora, kretanja i informisanja, pravo da slobodno biram i budem biran/a, te pravni poredak koji će biti u stanju da odbrani ova zagarantovana prava??
Kako ćete se izboriti sa svim ovim dilemama, pre nego što odlučite: ja izlazim na ove izbore i glasaću za „najmanje zlo”, izlazim ali ću svoj birački listić učiniti nevažećim (belim), ili odlučno ne izlazim jer bojkotujem ali ću „aktivne bojkotaše” podržati u svim aktivnostima, ili ne izlazim i jedva čekam da se otvore sve granice da pobegnem od sadašnjih i budućih horor izbora u Srbiji, imajte na umu već citiranu, a ovde kao dobrodošlu misao, koju je u svom tekstu u razmatranju smisla i vidova bojkota iznela Vesna Rakić Vodilenić: „Kada vlast stalno laže, više niko ne veruje ni u šta. Građanke i građani koji više nikome i ničemu ne veruju, ne mogu ni da odlučuju. Njima se, svim tim lažima, uskraćuje sposobnost za akciju, naročito sposobnost da misle i rasuđuju. Sa takvim građanima vlast može da radi šta god hoće”.
Ovo je skraćena parafraza Hane Arent (The New York Review of Books, 26. 10. 1978, objavljeno na sajtu Peščanika, 9. 2. 2017. pod naslovom „O totalitarizmu, lažima…”, prevod V. Kosorić). Citiram je zato što sam uverena da je ova njena misao ne samo primenjiva, već i primenjena ovde i danas. „Zaslugom” ove vlasti koju oličava Aleksandar Vučić, ali i zaslugom nas, građana ove zemlje.
Naša poznata pravnica se na kraju svog teksta odlučila za bojkot. Posle teškog vaganja moram da se složim, a vi odvagajte svoje pa na delo, u bojkot ili na izbore, neka savest odluči.
