Utočište hulja

Nema bolje potvrde u istinitost jedne od definicija NACIONALIZMA do osvrta na aktuelne političke procese, koje u službi vladajućeg establišmenta raspaljuju sve vidove manipulacija ne bi li mimikrijom prikrile stvarne probleme koje građanin, kao ustanovljeni podanik DRUŠTVENOG UGOVORA trpi u okviru zajednice, društva, te naposletku države, najčešće kada se ovaj ustanovljeni poredak (putem ustava i zakona) drastično narušava.

Podstaknuta ovih dana jednom od mnogobrojnih rasprava upriličenim po bespućima društvenih mreža, a na legitimnu i ličnu izjavu novinara Teofila Pančića, koji o svom poimanju NACIONALIZMA kaže:

To jest, tvrditi da ti ili tvoji volite neki narod ili zemlju zapravo je podjednako toksičan iskaz nacionalizma, jer je i dalje zakopan duboko u njegovom mračnom središtu, u kojem se nalazi idiotsko uverenje da se može voleti, mrzeti, ceniti ili prezirati tako velike i u dobroj meri apstraktne entitete kakvi su narodi ili zemlje. Emotivno se investirati u višemilionsku masu ljudi koje lično ne poznaješ i koje inače međusobno ne povezuje gotovo ništa opipljivo i stvarno – to je sama srž nacionalističkog osećanja sveta.

Propratih raznolike komentare fejsbučkih prijatelja koji se slažu ili ne sa ovim stavom. Bilo je tu svega, kako i priliči „stručnim” internetskim forumima, ali osta gorak utisak da je ovo omiljeni okidač i dalje za sve vrste emotivnih ličnih ispada u odbrani mučeničkog identiteta koji mora da se dene u kolektiv, jer sam ne može da iznese užas „stvarnog sveta”. I nije strašno što većina komentatora, terminološki ne razlikuje osnovne političke termine (nacionalizam, patriotizam, (auto)šovinizam…), već u potrebi da „ličnu paranoju” uzdigne do kolektivne i tako ustanovi identitet.

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se „izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd – Danilo Kiš.

I ne morate znati precizne termine NARODA; NACIJE; NACIONA; PATRIOTIZMA; ŠOVINIZMA i ni na jednoj varijanti njihovog tumačenja pretežno ustanovljenih ideologija NACIZMA i FAŠIZMA, ili precizne razlike u značenju, kao i modifikacije u prihvatanju i tumačenju ovih termina kroz političku teoriju, da biste osetili  krši li se onaj društveni ugovor po kome ste vi građanin, ili u kolikoj meri se emanacije emotivnih i psiholoških posledica ovih političkih pojava koriste da bi vas država ili vladajuća mašinerija privolela da zaboravite na činjenicu da je ovaj oblik uređenja i organizacije društva prvenstveno servis i sociološki okvir na usluzi SVIM građanima koji su pod njenim okriljem. Koliko vas aktuelna i stalna priča o ugroženom nacionalnom identitetu, o nedovoljno ispoljenom patriotizmu, o nacionu kao večitoj žrtvi, nagoni da i po cenu kršenja najelementarnijih etičkih kodeksa, prihvatite predaju sopstvene ljudskosti i slobode na oltar proklamovanom kolektivnom duhu ?? Ko vas to tačno ugrožava, mrzi i sprečava da se borite i slavite ljude, ideje, tradiciju ili kulturu kojom se identitetski ostvarujete?

Strahovite posledice rata kojim je krvavo razorena jugoslovenska zajednica i danas se obilato i demonski hrane igrajući na kartu ugroženog nacionalnog identiteta. To i ne bi bilo ništa novo pod istorijskom kapom da nije užasavajućeg utiska da devastirane, tehnološki, civilizacijski i kulturološki unazađene, prestruktuirane državice, nisu ostale leglo proizvođenja straha, nasilja i netrpeljivosti, te utočište i imperija korumpiranih i ohlokratskih političkih elita, koje poput vampira opstaju na isisavanju svih derivata nacionalistički zaraženih svesti.

Dovoljno je da ma i ovog časa propratite izjavu političkih čelnika, crkvenih poglavara ili patriJotskih intelektualaca iz zemlje i okruženja i ustanovite apsolutnu istinitost misli proslavljenog britanskog pesnika, leksiografa i publiciste iz 18. veka, Samjuela Džonsona „Patriotizam je poslednje utočiste hulja”. Ukoliko ih duže budete slušali možda će vam se istinitijom učiniti komentar skeptika s kraja 19. i početka 20. veka Embroza Birsa: „Patriotizam je prvo utočište hulja, uz dužno poštovanje za mog velikog prethodnika”.