Trebalo bi otići odavde… Trebalo bi napustiti, otpustiti… Otići iz zemlje kojom vlada epidemija depresije. Među prijateljima sada ima već previše onih koji se žale na stanja koje opisuju kao gotovo nepodnošljive svakodnevne tenzije, teške noći, loša buđenja i tuge kojima, osim trpljenja u poretku diktatorske stvarnosti, ne mogu da nađu ličniji uzrok. Nekolicina njih, a uglavnom su to ljudi mlađih i srednjih generacija, novinari i oni kojima su izbor prema profesionalnoj savesti ili želji bile društvene nauke, godinama se bore sa ozbiljnom besparicom, koja se u većini dobro uređenih zemalja zove jednostavno – siromaštvo. Često na društvenim mrežama malaksalo duhovito dele iskustva svojih malih dnevnih kalkulacija – koliko košta jedna jagoda i šta se sve može sa onih fascinantnih nekoliko puta po 30 evra u nekoliko meseci, koje nam je, kao stimulaciju za obavljanje građanskih dužnosti, udelio Predsednik.
U nekoj zanimljivijoj fikciji, koja podrazumeva sećanje na dane provedene u diktaturi, problem bi možda bio rešen tako što bi za 30 evra bila napravljena jedna raskošna torta s jagodama, dovoljno velika da u njoj uživa desetak dobrih prijatelja, uz neke verzije relativno jeftinog domaćeg vina. Ovaj mali, ekscentrični luksuz pružio bi im privid suptilne dostojanstvenosti i decentnog prezira prema sopstvenim frustracijama, bankrotstvima i propastima. U istoj fikciji mogla bi se zateći i kontrastna slika koja sasvim liči na onu koju imamo u iskustvu, a koja bi se mogla nazvati „Bitka za vaučere kod Lidla”, u kojoj su ljudi u želji da se domognu onoga „što im pripada” i bilo čega „besplatnog” bezmalo gazili jedni druge. Slika je na čudan način, transponovana u vremenu, bila gotovo identična „Podeli hlebova iz devedesetih”.
Biće palanke
I možda bismo zaista, uz malo raskošniju tortu od jagoda podeljenu s prijateljima, začinjenu dijaloškim mrvicama ironičnih distanci i dosetki, lakše podneli ona ljotićevska ideološka modelovanja na priredbi povodom Dana pobede nad fašizmom, kojima smo, oštrim ciničnim zahvatom režimskih reditelja, opet, ovoga puta i doslovce spektakularno, poniženi gotovo svi, čak i Momčilo Nastasijević, posthumno, pogrešnom atribucijom stihova. Misteriju je, najzad, rešio Tomislav Marković: „Na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu upriličenoj povodom Dana pobede nad fašizmom godine 2021, najveći deo programa bio je sačinjen od ljotićevskih pesama iz zbirke Tvrđava, koja ima podnaslov Zbirka dobrovoljačke lirike. I koju su objavili saradnici nacističkog okupatora u okupiranoj Srbiji godine 1944.” Marković u tekstu objašnjava da je pesme u scenario uvrstio Đorđe Pavlović, a da je potom autorstvo pesama istoričar Dejan Ristić pripisao Momčilu Nastasijeviću.
Neke od nas su priredba, postfestum nastalo zamešateljstvo i problem atribucije, po ko zna koji put (a vraćamo mu se sve češće) vratili Konstantinovićevom Biću i jeziku i Filosofiji palanke. Jer, u kulturi duha palanke prožetoj unutrašnjim glasom plemena iracionalno-mistička nadstvarnost oličena je u naglašenoj sklonosti ka mitu i mitotvorstvu i, u tom smislu, Konstantinović svaki mit ove vrste, bez obzira na njegov racionalni sadržaj, vidi kao potencijalni izvor i oblik zla. Poetika srpskog nacizma, iako manifestovana i u stavovima Svetislava Stefanovića, Vladimira Velmar Jankovića i drugih, najpotpuniji izraz našla je, prema Konstantinovićevoj proceni, u napisu „Dobrovoljačka lirika” Dimitrija Najdanovića, prvi put objavljenom 1944. u listu Srpski narod. Konstantinović navodi šest osnovnih načela „Dobrovoljačke lirike”: načelo lirskog iskona naroda dostižnog putem lirske sabirnosti i činom herojskog samožrtvovanja, načelo ideje nadređene estetičkom momentu, načelo sublimacije i simbolizacije smrti, kao njeno transcendiranje u optimizam, načelo realizma suprotstavljeno besadržajnoj apstrakciji, načelo erotskog potiskivanja i načelo trezvenog entuzijazma i „konstruktivnog” patriotizma nasuprot fanatizmu. Upravo ovih šest načela poetike srpskog nacizma Konstantinović vidi kao indikatore duha palanke koji se zasnivaju na filosofiji očuvanja i obnove plemenskog jedinstva i jednoobraznosti.
U ovom kontekstu i filosofiju palanke moguće je odrediti na osnovu njena tri primarna principa: principa samožrtvovanja pojedinca u ime „sabirne celosnosti”, principa realizma suprotstavljenog apstrakciji odvojenoj od stvarnosti i principa apsolutnog racionalizma, uvek suprotstavljenog estetičkim i erotskim fenomenima, kao i suprotstavljenog smrti i fanatizmu, budući da su prirodno usmereni ka otvaranju. Između nužno iracionalnog nad-ja plemena i nužnog racionalizma duha palanke kriju se potencijali nacizma i totalitarizma predodređeni na odbijanje svega individualnog i tvorački subjektivnog u ime božanski apsolutnog i nadređenog naroda: „Pozivanje na narod, kao na apsolutnu i prvu neposrednu stvarnost duha, ovde je utoliko neizbežnije ukoliko je više taj narod ‘iracionalan’, tamnovilajetski apsolutni (božanski) realitet koji uvek ostaje onostran svesti, koga svest nikada ne može dovoljno da ‘ima’, da se dovoljno prožme njime i to tim prokletije i očajnije što je nužnije osuđena, samim ovim duhom, kao duhom plemenske ‘samosvojnosti’ na zatvaranje, odnosno na racionalizaciju”.
U ime božanski apsolutnog naroda nacizam, kao krajnji izraz duha palanke, uvek podrazumeva upućivanje zlu kao usmeravanje ka iracionalnom zlu koje je dvosmerno: usmereno od subjekta ka drugom subjektu kao objektu i nepoželjnoj pojedinačnosti koja se otuđuje od narodnog jedinstva, i usmerenu od subjekta prema samome sebi kao subjektu ovog zla, kao potencijalnom subjektu otuđenosti. Otud su ideja herojstva i praksa samožrtvovanja u duhu palanke zapravo pokušaj samoprevazilaženja pojedinačnog i svesnog, pisao je Konstantinović…
Senzacija kanibalizma
Ipak, uslovni predah nakon ljotićevski uzurpiranog Dana pobede nad fašizmom nije predugo trajao. Jedna druga priredba, žanrovski bliska hororu, učinila nas je nevoljnim protagonistima priče o ekstremno svirepim, gotovo srednjovekovno maštovitim mučenjima i ubistvima unutar jednog od kriminalnih klanova s kojim je režim odlučio da se obračuna. I munjevito smo od manipulativnoideoloških stigli do nedvosmisleno krvavih slika koje su nam Predsednik i njegovi ljudi do detalja i gotovo sladostrasno opisivali, uključujući sve postupke i predradnje, mlevenja i potencijalne osvetničko-kanibalsko-gastronomske upotrebe ljudskog mesa.
Postoji li unutrašnja povezanost između ovih senzacija i slika? Nažalost, da. Jer su jasne ilustracije svega onoga što podrazumeva autokratsko oblikovanje stvarnosti: indukovanog siromaštva, svesnog i namernog držanja građana u ideološkom diktatu i strahu od nasilja koje se dešava ovde i sada, pred našim očima.
Čak i uz jagode i prijatelje, svakodnevica u Srbiji sve češće izgleda nepodnošljivo. I sve češće smo svesni da su zapravo oduvek i postojale samo one dve opcije – bori se ili beži… „Odlazim iz zemlje”, pisao je svojevremeno Bernhard, „u kojoj su takozvane divlje zveri postale jedini uzor. Odlazim iz zemlje u kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć i u kojoj su na vlasti zapravo još samo grlate analfabete… Ako odem, samo ću izaći iz klozeta Evrope, koji se nalazi u odbojno neutešnom i, sasvim jednostavno, nedopustivo prljavom stanju”.
Trebalo bi otići odavde… Trebalo bi napustiti, otpustiti…
A ako ipak ne odemo, moraćemo da ovladamo veštinom nepovratnog podizanja iz pozicije onih koji depresivno i na kolenima čekaju dane u kojima će noći i buđenja biti lakši, a njihove ljudskosti najzad neponižene. Jer, u svakoj boljoj fikciji postoje i oni koji, uprkos svemu, ostaju…
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin
