Kada je nakon izbora 2012. godine nova vladajuća stranka krenula u ispunjenje ključnog predizbornog obećanja da će se boriti protiv „kriminala i korupcije” – osnovala je Radnu grupu MUP-a za 24 sporne privatizacije. Bila je to ekstremno oštra pretnja svima koju su se o zakon ogrešili za vreme bivše vlasti. Strepeli su svi, počevši od onih koji su kao mali krišom krali komšijske trešnje, do onih koji su iz budžeta pokrali milione. Mediji su sve pomno pratili, a biračko telo je sa nestrpljenjem očekivalo obračun sa „kriminalom i korupcijom”.
Danas, devet godina nakon dana velike nade sve je došlo na svoje mesto. Kriminalci su pohapšeni i osuđeni. Država je obeštećena. Zakon se poštuje bez ikakvog izuzetka. Nikome čak ni na pamet ne pada da bilo šta ukrade. Ljudi od integriteta su na svim odgovornim funkcijama. Moralna odgovornost je postala osnovna komponenta celog društva. Biračko telo je i više nego zadovoljno.
Ne bojte se, to je samo san. Sada možete da se probudite i stvarnosti pogledate u oči. Videćete da je efekat Radne grupe, u čiju čast je sastavljena ova priča, poražavajući, ali samo za poštene i ljude sa integritetom. Za one druge je uspeh o kome nisu mogli ni da sanjaju. Oni su i više nego zadovoljni.
Danas, devet godina nakon dana velike nade, nalazimo se u godinama još veće zablude. Ne samo da „kriminal i korupcija” nisu suzbijeni, već je stanje kriminaliteta mnogo gore nego što je do 2012. godine bilo. Ovom tvrdnjom nikako ne želim da minimiziram stanje kriminaliteta do 2012. godine, ni da aboliram tadašnju vlast. O tome sam svoj stav izgradio na bazi egzaktnih činjenica i najdirektnijeg uvida, učešćem u institucionalnom suzbijanju kriminaliteta, i javno ga objavio u publikaciji Oči u oči sa političkom korupcijom, iz koje kao dokaz za svoju tvrdnju navodim sledeće: Ako obaveštajno-bezbednosni sistem Srbije (tog doba, prim.autora) nije bio u stanju da je zaštiti od tako obimnogi baš lako dostupnog kriminaliteta, ja u taj sistem nemam poverenje i kao građanin osećam se nebezbedno.
Ali tom stanju nije došao kraj 2012. godine, naprotiv. Još je Radna grupa postojala, kada su preduzete odlučne mere na regulisanju stanja kriminaliteta, onako kako je to nekome, ko ima dovolju moć, odgovaralo. Svoj doprinos tome dao je onaj ko treba da ga da – ministar policije. Ko god da je bio, a bio je gospodin Nebojša Stefanović iz Beograda, doktor ekonomskih nauka, bez dana radnog staža i bez ikakvog iskustva na poslovima bezbednosti uopšte. To ga nije omelo da da svoj maksimalan doprinos:
Čudo neviđeno je zaista postigao novi ministar. Njegova najveća zasluga je da je kriminalističku policiju očistio od nekoliko vrsnih policajaca, kao i da je rasformirao Radnu grupu, čime je praktično uništio jedan broj okončanih predmeta. Time je omogućio da više desetina dokazanih izvršilaca teških krivičnih dela finansijskog kriminaliteta izbegnu bilo koji vid krivične odgovornosti.[1] Rezultat takvog rada je bujanje političke korupcije i sticanje ogromne finansijske moći. (Citat iz knjige Kako je jedna ceduljica srušila MUP).
Pišem kao podsećanje na Radnu grupu MUP-a za 24 sporne privatizacije. Dakle bilo je 24 spornih, ali nas Pančevce treba posebno da zanima samo jedna. Pogađate, reč je o našoj, tj. pančevačkoj Azotari. Ša je bilo sa njom? Radna grupa je svoj posao i više nego dobro uradila. Koga zanima, može da se do detalja upozna u navedenoj publikaciji Oči u oči sa političkom korupcijom. Dve su grupe nezakonitosti bile u obradi. Prva u vezi sa prometom regresiranog i komercijalnog đubriva, i druga u vezi sa privatizacijom. Red je da kažem da je predmet u vezi sa đubrivom i dalje aktivan. Suđenje uveliko traje. Nadam se, možda naivno, da će sud presuditi sve ono što je Radna grupa dokazala. A privatizacija? Taj je predmet preliven debelim slojem topljenog olova! Neko, ko je imao takvu moć, odlučio je da mu je isplativije da topi olovo nego da izaziva sukobe. Jer nije lepo da se uznemirava taj deo kriminalaca. Za njih je taj neko, imao druge planove.
Epilog Azotare danas: oko 900 radnika već nekoliko godina otpušteno. Država ostala bez strategijskog proizvoda. Poljoprivedni proizvođači, a u krajnjoj instanci smi mi građani potrošači, ostavljeni na milost i nemilost uvozničkom lobiju. Azotara ipak privatizovana, za cenu koja se može definisati kao sasvim zadovoljavajuća. Neko je uvek zadovoljan, a da li ste vi zadovoljni?
[1]Sve je to prilično detaljno opisano u knjizi Oči u oči sa političkom korupcijom.
