Bilo je zaista teško i u najpesimističnijim imaginacijama zamisliti teskobniji jul 2020. u Srbiji. Dok lepljivo krunimo prve avgustovske dane, katkad euforično, zbog upornog, a tako ljudskog, impulsa koji sugeriše „preživeti”, a katkad ipak depresivno svesno, deo ličnih sećanja mnogih od nas ostaće učauren upravo tu, u julskoj magmi režimske mentalne i policijske torture, vreline i prilično neumoljivog „tihog prokužavanja”… Jer, postajalo je sve neizdržljivije, a ples varvara sve bestijalniji.
Teorijski upućen prijatelj ovih dana me je pitao zašto ih uporno zovem varvarima i sugerisao da je to možda prejaka reč. Složili smo se da je odrednica višeznačna i odlučili da ćemo je, dok traje njihov pohod na gradove i ljude, koristiti u njenom osnovnom značenju, naime, kao kratki semantički opis surovih, neobrazovanih ljudi, nekulturnih divljaka i vandala kojima je, eto, istorijskim ili karmičkim ciklusom (šta je kome bliskije) dodeljeno da već skoro deceniju obnašaju – uzurpiraju vlast.
Arhiv sećanja
Neizbrisivi deo moje arhive sećanja jula 2020. ostaće slika sa vrlo malo zvuka, potencijalno pomerljiva, klizna, putujuća u prostoru i vremenu… Zamenik gradonačelnika Beograda povodom najave gradskih vlasti o promeni imena ulica nazvanih po toponimima iz SFRJ poželeo je da nas uveri da „nije reč o brisanju istorije već o poštovanju srpske istorije”, ali je, nakon reakcije građana i peticije koja je kružila društvenim mrežama kao mala bitka za Sarajevsku ulicu, „objasnio” i da je o svemu razgovarao sa Predsednikom (i evo vrhunca cinizma), koji ga je „lično molio” da se ime ove ulice ne menja, da se poštedi, da se, dakle, izuzme sa spiska uskoro nepostojećih ulica… „Kulture sećanja” ili ličnih uspomena radi, tokom godina opsade Sarajeva… i Zamenik i Predsednik ostavili su otvoreno makar slobodno polje asocijacija.
Negde u pozadini julskih uspomena ostale su i slike rušenja u Savamali, seče drveća i uništavanja parkova po gradovima, gejziri i poplave u glavnom gradu, baš kao i goli i sumorni, brisani prostor Trga Republike na kojem svaka kocka priča svoju priču. I bilo bi sasvim umesno zapitati se gde je poreklo te žudnje za destrukcijama i neskladom? Gde je ishodišno mesto nihilističkih opsesija uronjenih u banalnost i ružnoću? Da li je Srbija, nakon incidentnih i nikada dovoljnih kolebanja, konačno i sasvim prožeta duhom palanke o kojem je krajem šezdesetih pisao Radomir Konstantinović?
Kob nihilizma, pisao je, vrhovna je kob duha palanke i njegove filosofije, neizbežan i srazmeran palanačkoj opsesivnoj poslušnosti kolektivnoj volji i poricanju vremena kao poricanju razvoja i promene. Čini se da je upravo kob nihilizma i destrukcije tokom vladavine poslednjeg diktatorskog režima u Srbiji postao jedina izvesnost. Nihilizam duha palanke Konstantinović prepoznaje kao prerušeni nihilizam, paradoksalni, „neželjeni” nihilizam u ime vrednosti. Konstantinovićevski rečeno, budući da je zasnovan na glorifikaciji vrednosti koja se suprotstavlja vremenu i time istovremeno biva i poništavana u apstrakciji i ništavilu večnosti, ovaj nihilizam je dublji i fatalniji od nihilizma čiste negacije jer svoju snagu duguje činjenici da je zasnovan na protivrečnosti. On, pisao je Konstantinović, „uništava vrednosti svojom vernošću koja ih obogovljuje i ovako baca u ništavilo večnosti. On se izražava posredno (i samim tim što je neželjen, a nužan) jer se poziva na vrednosti kao večne, pozivajući tako na večnost nespojivu sa vrednošću, večnost koja razara vrednosti”.
Ova paradoksalna igra istovremenog potiranja i afirmisanja karakteristična je za predele naseljene duhom palanke jednako kao i za diktature. Iscrpljene u utilitarnim i politikantskim floskulama, iracionalnim i destruktivnim delima i nedelima, ogrezle u banalnom pragmatizmu i svakovrsnom nasilju, vrednosti postaju zadate i mrtve, nikada vrednosti u stvaranju, uvek vrednosti u „spasavanju”. Međutim, i ovaj imperativ spasavanja vrednosti, začet u agoniji palanačkih svetonazora kojima su diktature prirodno stanište, osuđen je na novi paradoks: poziv na spasavanje vrednosti istovremeno je i odbijanje vrednosti kao njihovo suprotstavljanje vremenu, suprotstavljanje mišljenju, lepom, korisnom i funkcionalnom.
Rušenje i ruženje
Kao orijentir u vremenu i prostoru, upravo sada i upravo ovde, mogla bi nam biti korisna i Konstantinovićeva sintagma „duh ćiftinstva”, koja govori o posledicama dugotrajne prožetosti duhom palanke. Ćiftinstvo je, dakle, svojevrsna posledica dejstva duha palanke, logična posledica tamnovilajetske poetike u kojoj vladaju pseudosubjekti, osujećene individualnosti koje svojim egzistencijama do u beskraj podržavaju zatvorenost, postajući večni i bezrezervno suprotstavljeni svakoj otvorenosti i svakoj mogućnosti preobražaja ili pokreta. Tako je ćiftinstvo delo vernosti mentalnom iskustvu nepromenljivosti, kao vera u divinizovanu stvarnost, kao deluzija, kao glorifikacija „trezvenosti” koja prezire nemoguće, kao dobrovoljna predanost zatvorenom i mogućem…
I možda je ovo većinsko, ili ipak nevećinsko, pregnantno odustajanje od zapitanosti jedan od osnovnih ciljeva režima koji nas drži zatočenima. Jer nas upravo ovo odustajanje uvodi u posebnu vrstu poniženja i pogruženosti u sopstvenu nemoć, u gorčinu jer ga večno nadilaze stvari koje „ne zavise od njega” i „koje ga se ne tiču”. Ni onda kada palanački demijurzi jednakom žestinom ruše „njihove” ili „naše” gradove, dostojanstva, živote… Ni onda kada laž proglašavaju istinom, ružnoću lepotom, a smrt životom.
Anticipirao je Konstantinović i večno vraćanje tamnovilajetskih mehanizama duha palanke. U tamnovilajetskom svetu, kao svetu lišenom odgovornosti, caruje posebna vrsta svedozvoljevštine: tamo gde je stvarnost nedostižna, a nezapitanost odabrana i zadata forma egzistiranja, nijedan čin sam po sebi nije značajan. Konstantinović primećuje da ćiftinstvu, kao suštinski banalnom, realističkom i netvoračkom nužno prethodi ideal apsolutnog jedinstva i izmirenosti svih sa svima i svime, kao refleks ideja o vrhovnom skladu. Taj lažni san o vrhovnom skladu za demijurge diktatura oduvek je bio i san o doslovno zatvorenom, san koji u iskušenju otvaranja i slobodi bilo koje vrste vidi vrhovnu pretnju svom ostvarenju: „Ovaj mrtav anđeo govori mrtvim jezikom, u pomirenosti sa svojom sudbinom ne-tvoraštva koja je pomerenost sa samim pukim trajanjem, kroz povremene krize očajanja i mržnje, nedovoljne da bi se pretvorile u pakao, da bi se granice ovog sveta ma gde otvorile…”
Krajem sedamdesetih Bogdan Bogdanović je pisao da Beograd koji sanja ne liči mnogo na ovaj u stvarnosti. U razgovoru koji je vodio sa Dragom Bojićem 2007. nazvao je Beograd „naduvenom palankom” i upozorio da je miloševićevski užas samo fizički prestao njegovom smrću jer je mnogo toga nastavilo da živi u ljudima. Još tada je Bogdanović znao da je cena većinskog prihvatanja agresivne amoralnosti miloševićevske politike – prevelika: „U Beogradu (baš kao i u drugim gradovima u Srbiji) ima hrabrih ljudi, ali su umorni od borbe protiv zla jednog vampira. Veliki broj tih divnih ljudi danas je, nakon godina borbe, očajan.”
Da je ostao s nama, verujem da bi Bogdan Bogdanović napisao novo poglavlje o Sreći u gradovima jer je znao da su snove o gradovima, varošicama ili selima u kojima žive dostojanstveni ljudi sanjali najbolji. Najgori su, međutim, uvek odnekud dolazili, nošeni arhetipskim varvarskim besovima i te snove pretvarali u krhotine. Ipak, nikada do kraja i nikada sasvim jer čak ni zakoni ružnoće i destrukcije ne mogu konačno da
umaknu Promeni, kao takvoj.
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin
