Pančo Pravedni me je svojim tekstom Nečasne rabote Nečastivog u Eparhiji banatskoj podsetio na brojna zlodela koja je vladika Banatski, Nikanor, učinio prema kulturnim dobrima Vršca i Srbije. U Vršcu se nalazi Vladičanski dvor, reprezentativno zdanje barokne arhitekture, sagrađeno 1763. godine. U prizemlju dvora je pridvorna kapela sa raritetnim zidanim ikonostasom, čije je ikone radio vršački slikar Nikola Nešković, za nas značajan i po tome što je bio deda po majci velikana srpske kulture Jovana Sterije Popovića. Vladičanski dvor je označen u Centralnom registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja (CK 1425). Sve ove reference nisu ništa značile vladiki Nikanoru, kada je doneo odluku da „rekonstruiše” ovo zdanje i prilagodi ga sopstvenim estetskim kriterijumima. Najpre je u pridvornoj kapeli zamenio originalne podne mermerne ploče jeftinim keramičkim, a zatim je sklonio carske dveri i na njihovo mesto postavio druge od panel ploča koje je „ukrasio” foto-tapetima. Krov dvora je bio pokriven metalnim pločama u pastelnoj boji usklađenoj sa fasadom. Vladika je odlučio da ih zameni zelenim pločama visokog sjaja, tako da je zdanje poprimilo izgled objekata koji se nalaze u Diznilendu. U velikom prostranom dvorištu dvora koje je bilo prvobitno uređeno po ugledu na engleske parkove, podigao je kamenu kućicu koja podseća na slične objekte u Dalmatinskoj zagori. Pored kućice je zasadio vinograd a ispred postavio banatski đeram. Ovi raznovrsni „stilovi” su potpuno uništili prvobitnu eleganciju zdanja koje je više od dve stotine godina ulepšavalo grad i sadašnje građane Vršca podsećalo na njihove pretke i njihova nastojanja da svojim potomcima ostave vrednosti neprolazne lepote. One su svedočile o prošlosti grada i prenošene su kao zavet da svaka generacija ostavi trag u vremenu koji će ih povezivati sa budućnošću. Vladika je želeo da se naruga našoj tradiciji i pokaže nam da su današnje vrednosti bahatost i primitivizam koje neometano može da nametne onaj koji veruje da mu niko ništa ne može.
Vandalski pohod banatskog vladike se nastavio. Meta njegovih zločinačkih rušiteljskih poduhvata postala je Saborna crkva Svetog Nikole. Od 1785. godine svojim skladom i lepotom čuvala je odlike sakralnog baroka, koji je u tom vremenu odlikovao građevine ove namene u Austrijskom carstvu. Posebnu vrednost je imao ikonostas sa bogato rezbarenim, pozlaćenim ukrasima koji su činili okvire za pet redova ikona. Sa leve i desne strane oltara nalazili su se Bogorodičin i Vladičanski presto u istom stilu. Ikone je radio tada čuveni ikonopisac Pavel Đurković, a rezbarske radove Aksentije Marković. Sva ta lepota nije imala nikakvu vrednost za vladiku. Po njegovom nalogu sva rezbarija je poskidana, a ikone su pričvršćene na panel ploče ružnim metalnim šrafovima. Četvrti i peti red ikona je uklonjen i još uvek nema saznanja gde se one nalaze. Okviri ikona su obojeni bronzanom bojom, a na carske dveri zalepljeni su foto-tapeti. Umesto velikih lustera od češkog kristala koji su krasili enterijer, postavljeni su kineski od žutog metala, a umesto Bogorodičinog i Vladičanskog prestola postavljene su obične drvene stolice. Oko krsta na ikonostasu kao ukrasi se nalaze kineske led lampice. Sve je groteskno, ružno i besmisleno. Verovatno zauvek uništeno veliko graditeljsko i umetničko delo. Reakcije nekolicine građana nisu imale snagu da zaustave zločinačko delo vladike Nikanora. Zvanične institucije nisu reagovale.
