Da se zaista ne događa, moglo bi zaličiti na niz scena iz žanrovski doslednog futurističkog filma vešto nijansirane postapokaliptične atmosfere. Sve je tu: oštre demarkacione linije između „njih” i „nas” (iako nismo sasvim sigurni ko su sve „oni”), osioni vlastodršci u varošicama i selima koji svojim precizno instruiranim gangovima uzurpiraju javni i privatni prostor, veći urbani centri – koji već odavno ne liče na gradove – uronjeni u urbanističke, estetske i etičke haose, savršeno simulirane gladijatorske igre u rijaliti-programima koji dobro plaćaju svoje dobrovoljne višegodišnje zatočenike i kojima je dodeljena uloga makabrično bestijalnih moderatora stvarnosti, utilitarno besni urednici tabloida koji se razračunavaju sa svojim antipodima…
U istovremenom poretku su luksuz i beda, očaj i sjaj, beznadežnost i ona specifična vrsta autokratske euforije koju prepoznaju samo oni koji u autokratijama provedu makar jednu deceniju.
Prisilna hibernacija
Prijatelji koji vladavinu Aleksandra Vučića i njegovog režima, uglavnom u međusobnim noćnim dijalozima i raspravama na društvenim mrežama, već dugo nazivaju psiho-diktaturom (a termin možda nadilazi poznate politikološke definicije) dele gotovo identičan osećaj – govore i pišu da su već skoro deceniju pod markantnom i specifičnom vrstom pritiska, da imaju osećaj da njihove egzistencije protiču u psihološki ekstremnim uslovima, u nekoj vrsti hibernacije i zatvorenosti kojoj ne vide ni razrešenje ni izlaz, a najekspresivniji među njima život u Srbiji porede sa životom u posebno i vešto konstruisanom lavirintu logoru.
Jer, prema civilizacijskim iskustvima u koja spadaju i svedočenja preživelih, upravo u logorima je postojao taj karakteristični amalgam života/neživota, zaustavljenog vremena u ne-vremenu, omeđenog prostora u kojem s jedne strane postoji sila, a sa druge strane preživljavanje, koji ima svoje sopstvene mehanizme, iracionalno „zakonodavstvo” i statistiku propasti i devastiranih ljudskosti kao jedino pravilo. Karakteristično je i to da su percepcije upravnika logora i njihovih, u međuvremenu vrbovanih poslušnika, i utamničenih, onih koji izdržavaju kaznu bez krivice, uvek sasvim suprotne. Nije nepoznato ni da zapovednici logora svoje sužnje, baš kao i svet izvan kruga, uveravaju da u njihovim tvorevinama vladaju poredak i red, da „rad oslobađa” i da su svi zajedno tu prema utvrđenom metafizičkom planu u kojem postoje samo oni koji služe višim interesima, i oni drugi, koji su dužni da služe njima.
I u Srbiji se danas njihove i naše, bez obzira ko smo sve „mi”, percepcije onoga što svi zajedno nazivamo realnošću veoma razlikuju. Polovinom avgusta 2021. predsednik Srbije Aleksandar Vučić izgovorio je da će se „uvek zalagati za slobodu govora i pravo na slobodno izražavanje…” Uz ovu tvrdnju upućenu javnosti, Predsednik je istovremeno dao svoj sud o dnevnom listu Danas: „Bilo bi me sramota da sam na njihovom mestu. Šta sve izmišljaju. Kada im odgovara kažu da sam izdajnik, pa onda da sam promoter zločinaca, a ne znam kada sam to učinio. (…) Kada nemate program, rezultate, planove, govorićete bilo šta”. Uz opasku da se nagledao svih sloboda koje su ukidane u svetu, Predsednik je „istakao da nikada neće podržati zabranu iznošenja drugačijeg mišljenja”. Tom prilikom, naravno, nije govorio o ceni.
Logori duše
Sredinom devedesetih italijanski filozof Đorđo Agamben pokušao je da teorijski odgovori na pitanje: šta je logor, kakva je njegova pravno-politička struktura i zašto su takvi događaji uopšte bili mogući? Odgovor ga je, kako piše, naveo da logor ne posmatra isključivo kao istorijsku činjenicu i anomaliju koja pripada prošlosti već i kao pravnu normu, skrivenu matricu političkog prostora u kojem još živimo. Logori, smatra Agamben, ne nastaju iz transformacije i razvoja zatvorskog prava, baš kao ni iz „ordinarnog prava” već kao rezultat uspostavljenog vanrednog i opsadnog stanja: „Treba razmisliti o paradoksalnom statusu logora kao prostora vanrednog stanja: to je jedan deo teritorije smešten izvan normalnog pravnog poretka, što ga ne čini jednostavno spoljnim prostorom. Ono što je u njemu isključeno jeste, prema etimološkom značenju termina vanrednost (eccezione) (latinski: ex-capere), dakle, uzeto spolja, uključeno preko njegovog vlastitog isključenja. No, ono što je na taj način pre svega zatvoreno u takvom poretku jeste upravo samo vanredno stanje”. Agamben nalazi i da je logor specifična struktura čija suverena moć počiva upravo na mogućnosti ili prilici donošenja odluke o vanrednom stanju, koja se potom trajno realizuje. Takođe, pominje i opasku Hane Arent, prema kojoj u logorima na površinu isplivava načelo koje zdrav razum uporno odbija da prihvati, a koje uvek podržava totalitarnu vlast, da je, naime, sve moguće.
Neke od Agambenovih formulacija iz devedesetih danas nam, zahvaljujući iskustvu, zvuče ne samo teorijski utemeljeno nego i (pro)življeno. Recimo, ona u kojoj eksplicira da je logor prostor koji se otvara onda kada vanredno stanje počinje da postaje pravilo, ili ona kojom upozorava da samo zbog toga što logori konstituišu prostor vanrednog stanja, u kojem se zakon sasvim suspenduje, u njima sve postaje zaista moguće. Jer, pisao je Agamben, „oni koji su ulazili u logor kretali su se u zoni u kojoj nije postojala razlika između spolja i unutra, između izuzetka i pravila, dopuštenog i zabranjenog, u kojoj je svaka pravna zaštita gubila snagu (…) Ukoliko su logoraši bili lišeni svih političkih prava i sasvim svedeni na goli život, logor je i najapsolutniji biopolitički prostor ikada stvoren, u kojem moć nema pred sobom ništa drugo do čist biološki život bez ikakvog posredovanja”. Zbog toga je, zaključuje, logor paradigma političkog prostora u tački u kojoj politika postaje biopolitika i u kojoj se, virtuelno, homo sacer zamenjuje građaninom. Upravo apsolutna neodređenost i nesigurnost, permanentna vanrednost stanja u kojem živimo, kao i relativizacija i suspenzija pravnog poretka, predstavlja zonu u kojoj je logor moguć i u današnje vreme. U tom smislu logor, kao „dislocirana lokacija”, postaje skrivena matrica politike koju bi, makar postfestum, bilo korisno prepoznati, bez obzira na sve moguće varijetete i preobražaje.
Pod pritiskom logorskih matrica ljudi se menjaju. Menja se sve ono do tada naučeno i proživljeno, menjaju se percepcije i vizure, neretko, menjaju se čak i uspomene. Ljudi pod pritiskom gube sećanja na svoje profesije i na svoje nekadašnje biografije i nije retkost da ih se, izloženi logorskoj paradigmi koja traje, sasvim i odreknu. Neki od njih tako postaju saradnici i saučesnici u mehanizmu, neki zauvek ostanu posmatrači, a neki, uprkos svemu, zadrže umeće onog, zahtevnog koliko i spasonosnog, pogleda preko žice. I sasvim je svejedno da li se taj pogled dogodi u našim najličnijim prostorima, u varošicama ili gradovima, mera otpora kao po pravilu, i oduvek, bila je i mera konačnog prevazilaženja anticivilizacijske matrice.
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi Magazin
