Južni Banat je juče ponovo doživeo seriju teških udaraca od kojih se na noge pridigao tek nakon što se pomahnitali naprednjački cirkus povukao u skladišta i garaže, tek što su se koordinatori, vikari, barjaktari i ostali sendvičari zavukli u svoje jazbine i brloge da predahnu, da bi se sutra odmorni vratili svom kradljivo-grebatorsko-parazitsko-sirotinjskom životu, u zavisnosti od pojedinačnih pozicija u progresivističkoj hijerarhiji. Slobodni kraljevski grad Vršac je proveo dan u vanrednom stanju, dok je Pančevo prošlo „samo” sa kolapsom važnih komunalnih funkcija i narušavanjem rutina civilizovanog društva i dobro organizovane lokalne zajednice (što naš grad, nažalost, ionako nije)… i to zato što je onaj-koji-je-umislio-da-je-vlasnik-Srbije rešio da u sklopu svoje lične nikad prekinute kampanje, tzv. proslavu šesnaestogodišnjice osnivanja kartela (koji temeljno uništava prirodu i društvo u Srbiji, a u javnosti se predstavlja kao politička partija i pokušava da na nju liči) održi u hali „Milenijum”. Realizacija takve zamisli zahtevala je ne samo ozbiljnu logistiku, nego i nekoliko hiljada vlasnika 50+ kilograma topovskog mesa, a kako je Pančevo najbliže gradu slavljeničkog okupljanja osoba udruženih u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja Srbije, eto razloga da nadređeni narede podređenima da dan provedu u gradu pod bregom… Vrščani, oprostite, ako možete, besramnim i besvesnim Pančevcima, što vam grad juče naružiše saučestvovanjem u ovoj besprizornoj bedastoći, sve ispod transparenta „Južni Banat ponosno uz…” znamo koga. Jezivo.
Znaci priprema najezde na Vršac bili su primetni već oko podneva: atmosfera u gradu je postala blago histerična, centar kao da je implodirao, neka neprirodna nervoza i neprijatna tenzija prostrujale su gradskim saobraćajem, ponašanjem prolaznika i vestima koje su se širile od usta do usta i kroz društvene mreže… bilo je to kao „hladna noć pred velike događaje” u sred bela dana. Prvo je pao školski sistem – časovi su u mnogim školama bili skraćeni, učenici-putnici su već tokom prepodnevne smene napuštali nastavu da bi stigli da uhvate poslednje autobuse za svoja sela, popodnevni časovi u Gimnaziji i Mašinskoj nisu ni održani, u Ekonomskoj su bili formalno skraćeni bez jasnog i zvaničnog objašnjenja, Elektro-tehnička je radila uobičajeno, ali sa vidno smanjenim brojem đaka. Isti raspad je zabeležen i u vrtićima Predškolske ustanove „Dečija radost” u kojima su preostale vaspitačice morale da povedu računa nad udvostručim brojem dece, e da bi njihove koleginice mogle da odu na miting (jer su, naravno, „morale”). U javnim komunalnim preduzećima i ustanovama kulture isto su po planiranim kvotama zaposleni prekinuli rad oko 12 sati da bi stigli na vreme na prozivku na mestima okupljanja karavana za Vršac – kod Doma omladine i kod Hale sportova, i na još nekoliko usputnih tačaka.
Celu tu ujdurmu uredno će, kao i do sada platiti građani Pančeva – i te osmice koje su pisane a nisu urađene, i te sendviče i te dnevnice. Najstrašnije od svega je što je ponovo obustavljen gradski i mesni javni saobraćaj, što je suspendovana važna komunalna usluga, koja je u ravni snabdevanja strujom, pijaćom vodom i toplotnom energijom. Prekidanje javnog saobraćaja po gradu i prema okolnim selima, osim profitabilne linije ka Beogradu, u mirnodopskim uslovima i u redovnoj situaciji, koju nije narušila prirodna katastrofa, predstavlja ozbiljnu bezbednosnu pretnju. Možda je sada jasnije zašto su naprednjacima bliski bizMismeni nesmetano došli u posed koncesije za javni saobraćaj i resursa namerno upropašćenog ATP-a. Na stranu što je svesna i namerna odluka o obustavljanju saobraćanja autobusa ozbiljno krivično delo za koje, kao ni do sada, u unutrašnje okupiranoj zemlji, u privatizovanoj državi i pred partijski kontrolisanim institucijama, niko neće odgovarati. Tek kao usputni detalj bezakonja neka posluži činjenica da su nepropisno parkirani autobusi masovno kršili saobraćajne propise, ali, gle čuda, saobraćajna policija se nije pojavila da piše kazne, niti da proverava da li su vozači psiho-fizički sposobni da voze ekskurziju…
Saopštenjima u kojima skreću pažnju na destrukciju i izražavaju negodovanje zbog ovih nemilih događaja oglasili su se gradski odbori Narodnog pokreta Srbije i Zeleno levog fronta. To jesu potrebni, ali nedovoljni akti političke borbe. Opozicija mora da konačno krene od čoveka do čoveka i da im objašnjava ono što se golim okom može videti, i što su jučerašnji događaji belodano potvrdili (ali ucenjeni i potkupljeni to odbijaju da vide jer bi svaka promena ukinula sinekure): Naprednjačko neodgovorno gazdovanje Srbijom (čitaj: besramna i nekažnjena pljačka svih raspoloživih resursa) je u terminalnoj fazi; samo je pitanje neposrednog povoda koji će izazvati pad ove kule laži, prevara i obmana, samo je nepoznanica koji će je konkretni događaj za tili čas srušiti do temelja. O tome svedoče i komentari, izgled i ponašanje samih jurišnika na Vršac koji su se okupili kod Doma omladine; vazduh je mirisao na alkoholna isparenja, ustajalost i zaparloženost duha; ti sedokosi, vremešni, zabludeli i zavedeni ljudi nose svoj deo odgovornosti za vladavinu najgorih među nama, možda su im i najveći podržavaoci; ali njih ne treba prezirati, njih treba, bez obzira na godine, emancipovati, prosvećivati i politički opismenjavati. U tu grupu spada i ono nekoliko mladih koji u Pantransportovim karavanima traže kraći put ka zamišljenoj sreći, oni još uvek imaju šanse da se vrate na put poštenja, a svoje postupke opravdaju zabludama mladosti. Pripadnicima druge kategorije – putovođama, koji su se isticali svojim organizacionim sposobnostima, karijeristima željnim potvrđivanja statusa (ili napredovanja!) u stranačkoj nomenklaturi, gradskim funkcionerima, preletačima, toj bulumenti interesdžija koji svesno razaraju sve oko sebe da bi očuvali svoje pozicije po cenu nepodnošljivog života svima koji nisu kao oni, sledi lustracija, ozbiljan socijalni bojkot i distanca iz etičkih razloga. Treće – počionioce teških krivičnih dela čeka fer suđenje, jednog dana kada pravosuđe proradi u punom obimu.
U stvaranju uslova za te velike promene, u jačanju morala za aktivnu borbu protiv naprednjačkih štetočina iz druge i treće kategorije može pomoći naslov jedne pesme jednog i jedinog, fajtera Džonija Štulića: Drugi samostalni album, A strana, peta pesma.
