Ne, nažalost, nije košmar. Stvarnost je, i opet se događa. San o Velikoj Srbiji iz devedesetih postao je danas san o srpskom svetu, „još starije i još lepše” ideološko oružje režimskih stratega u Srbiji. I ne samo u njoj. Iz iracionalnih predela, u kojima je sve moguće i sve dozvoljeno, ovaj san se preselio u područje opasne političke mahinacije i postaje nešto poput bizarnog i destruktivnog šahovskog poteza novih / starih režimskih iluzionista.
Ne tako davno uspešno je razorio društvena tkiva Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije uz više od stotinu hiljada ljudskih žrtava, etnička čišćenja, logore, progone i genocidne radnje. Danas nije tajna da je rat na teritoriji nekadašnje Jugoslavije uporno i marljivo pripreman i da su ga, osim političara i vojskovođa, pripremali i oni koji su u tom trenutku važili za mejnstrim kulturne elite. Čast izuzecima.
Kolektivni žrtveni duh
Dostupni dokumenti iz devedesetih pokazuju, nažalost, da su ideolozi srpskog sveta, ne slučajno, i protagonisti režima
Slobodana Miloševića. Tako je aktuelni ministar unutrašnjih poslova (nekadašnji portparol JUL-a) ocenio „da je najvažniji zadatak sadašnje generacije srpskih političara stvaranje srpskog sveta”… uz komentar da „Velike Srbije, nažalost, nikada nije bilo” jer bismo u suprotnom „znali gde živimo i koji su naši etnički prostori”, kao i da će Balkan „biti stabilan kada Srbi budu ujedinjeni”. Nekoliko dana ranije predsednik je na Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija „branio” državne i nacionalne interese floskulom – Srbiju niko ne sme da ponižava.
U predgovoru sarajevskom izdanju studije Kultura nacije između krvi i tla napisala sam da nas i nakon 2000, koja je označavana kao godina demokratskog preokreta, zapravo nikada nisu napustili ideološki demoni prošlosti, manifestovani u kolektivističkim opsesijama krvlju-rodom, tlom i teritorijom: „Stare ideološke matrice i dalje su bile i ostale vrlo frekventne i žive i uvek iznova rekreirane u umetničkoj, naučnoj i medijskoj produkciji. Sa druge strane, zainteresovanoj javnosti politički se nudio (i još uvek se nudi) model zaborava u ime budućnosti, uz preporuku da devedesete treba staviti devedesetim i da se anahronim osvrtanjem u prošlost ne može dobro gledati u budućnost”. Tako smo se i u dvehiljadedvadesetim zatekli zarobljeni u slici koja sasvim podseća na oronuli bar za kamiondžije iz filma Roberta Rodrigeza Od sumraka do svitanja, u kojem se, kako noć odmiče, svi prisutni pretvaraju u čudovišta. Kao što nas u čudovišta pretvaraju i besne priče koje nas beskrajno drže u opsesivnim identitetskim okovima, a koje govore o ugroženosti i pravu na jedinstveni duhovni prostor, zašto ne i pravu na jedinstvenu teritoriju…
Graditelji ovih priča iz redova srpske kulturne elite radili su to, tokom devedesetih, ovako. O stvaralačkoj invenciji srpskog bića na Drugom kongresu srpskih intelektualaca, aprila 1994, između ostalih govorio je i pisac Miroslav Egerić. Uz osvrt na pesmu Veljka Petrovića Verujte prvo, Egerić podseća da patriotska poezija ima zadatak da očuva „celovitost roda” i u nacionalni kolektivni duh utisne jedinstvenu pouku.
I za Nikolu Koljevića kultura je temelj i potka smisla života, važnija od života samog. U izlaganju Kultura kao narodni vez, priloženom i razmatranom na Kongresu, Koljević primećuje da je u slučaju srpskog nacionalnog identiteta reč o „posebnijim duhovnim akcentima” nego u nekim drugim slučajevima, čije je rodno mesto kolektivna, istorijom dokazana sabornost i kolektivno pamćenje „oličeno pre svega epskom poezijom”, tj. pesmom kao najočiglednijim znamenom svekolikih oblika kulture. „Kada to ne bi bilo tako, teško bi bilo razumeti dubinsku osnovu srpstva Srba iz Krajine, bosanskih, hercegovačkih ili crnogorskih regiona”. Ovu „dubinsku istovetnost” ništa nije moglo da poništi: ni jezičke razlike, ni regionalni običaji, ni istorijske okolnosti, ni političke institucije.
Bosanska bitka za ćirilicu – u okviru nekadašnjeg Socijalističkog saveza, kao i krajiška u danima obnove šahovnice, bili su samo najvidljiviji znaci daleko dubljeg, gotovo iz mrtvih vaskrslih procesa. Tako su izrazita sabornost, kolektivni žrtveni duh, istorijsko epsko pamćenje, ali i porodična tradicija oličena u porodičnom zadrugarstvu, prema Koljeviću, bili istovremeni temelji i spasitelji srpskog nacionalnog identiteta čija je osnova – kultura, sačuvana „uprkos svim dezintegracionim silama”.
A dezintegracione sile, ugrožavajuće po nacionalnu koheziju, autor je prepoznao pre svega u istorijskim procesima, ideologizaciji oblika društvenog okupljanja i u – razornom uticaju Zapada: razorni uticaj zapadnjačkog potrošačkog društva doveo je do gotovo potpunog zamiranja nekih tradicionalnih sabornih institucija – od drevnih crkvenih sabora i crkvenih opština do profesionalnih udruženja koja nikada nisu bila samo profesionalna, (…)nacionalnih proslava, simpozijuma i ‘okruglih stolova’ koji su bili frustrirani stalnom potrebom da se ne uvredi neko drugi ukoliko se mi usuđujemo da govorimo o sebi.
Kultura iza nas
Uz procenu da je „kultura za nas” najpresudniji činilac u oblikovanju nacionalne fizionomije, Koljević državu i školu kao „elitne kulturne institucije”, (pa dakle i duhovne i društvene elite) prepoznaje kao nesumnjive nosioce ideje i prakse nacionalnog identiteta i njegove obnove. U tom smislu, rasprostiranje vrednosti srpske kulture vidi kao „najvažniji politički sadržaj” koji je, međutim, utemeljen u njenoj prirodnoj istovetnosti, homogenosti i identičnom poreklu. Tome dodaje i svojevrsnu vizuelnu asocijaciju: „U okviru tog imperativa duhovne i moralne obnove srpskog naroda kultura je kao narodni vez. Jednoj anonimnoj grupi ljudi od kojih svako ima svoju sudbinu kultura, poput veza na jednobojnoj tkanini, daje ne samo prepoznatljivu šaru nego i učvršćuje svojim nitima osnovu na kojoj niče.”
Nažalost, i u dvehiljadedvadesetim najveći deo srpske kulturne elite ušao je u kupoprodajni ugovor sa Autokratom. Naizgled paradoksalno, čak i oni koji su se odavno suočili s prošlošću i imaju tačan odnos prema kulturi sećanja. Destrukcija utilitarne društvene šizofrenije je u svom punom kapacitetu. A začarani krug izgleda ovako – jednom pristali i posustali pred Autokratom; u autokratskim režimima je zaista nemoguće menjati sisteme vrednosti; stari sistemi vrednosti su pragmatično označeni nacionalističkim opsesijama; nove neko mora da stvori, u nekoj budućoj slobodi, radeći sa većinski i višedecenijski indoktriniranom populacijom. Od sumraka do svitanja zatičemo se u senci tužnih izdaja i devijacija – onih koji su znali i znaju, ali je zov kolaboracije bio jači, pa je saradnja sa inspiratorima ratnih scenarija bila moguća jer je bila korisna. I onih koji će zauvek biti zavedeni i zadojeni ideologijama krvi i tla, isto sasvim osetljivih na korist.
Već dugo je vreme za odgovor na pitanje – ko zapravo ponižava Srbiju? Zbog čega je toliko teško razumeti da su to upravo oni koji je već decenijama drže zarobljenu u lažnim sećanjima i lažnom patriotizmu. Oni koji su unizili njenu kulturu i njene institucije do neprepoznatljivosti, oni koji uništavaju njene reke, šume, parkove, vodu, zemlju i vazduh, oni koji ugrožavaju i živote onih koji im se suprotstavljaju.
Najzad, da li su to isti oni zbog kojih i danas loše spavamo i teško dišemo?
Dok od sumraka do svitanja iščekujemo buđenje.
Orvel
Citajuci tekst i gledajuci slike mracnog Panceva jedno je jasno, jasno da nas je ovaj rezim uveo u mrak na svim civilizacijskim nivoima i tesko da ce nam skoro svanuti.