Pančevo potonulo u tišinu

Pančevo je potonulo u tišinu; u bukvalnu, fizičku tišinu, koja nastaje kao logična posledica smanjenja broja ljudi i njihovih aktivnosti, jer svaka aktivnost, svako kretanje, podrazumeva potrošnju vremena, energije, benzina, živaca, para, svega onoga čega prosečan Pančevac ima sve manje. Ta tišina je i posledica sezone godišnjih odmora, letnje praktično celodnevne sieste, koju naruše tek uveče kafanski svirači duž obe strane Fogaraševe, od Ajriš paba do „Kule”. Još gore, Pančevo je potonulo u mentalnu tišinu; u predelima duha, u javnim diskursima, na mestima ukrštanja ideja, ne dešava se ništa vredno spominjanja i ta praznoća traje tokom cele godine, kroz sva godišnja doba i sva stanja svesti.

Svi su se ućutali: ono malo preostalih radnika, a radnička prava nikad ugroženija; i seljaci iz okolnih sela, a paor je i dalje proizvođač jeftine hrane i socijalnog mira. Ćute sindikati, tamo gde uopšte postoje, sindikati koji se ne bave raspodelom svinjskih polutki i organizovanjem letovanja u Bečićima, prirodni su suparnici poslodavcima, pogotovo u našim uslovima nekontrolisanog, divljačkog i ponovo otkrivenog tzv. kapitalizma, nedovršene tranzicije i nepostojanja države. Ogroman deo sveta rada je diskriminisan po bezbroj osnova, a zahvalno ćuti jer ima priliku da zaradi tih bar 200 evra mesečno. Ćuti opozicija, razjedinjena, impotentna, bezidejna, nespremna da izvede bilo kakvu akciju koja će razotkriti bar jednu od bezbroj obmana, laži i prevara interesne udruge koja sebe naziva Srpska napredna stranka. Ćute nevladine organizacije, sektor je dobrim delom industrijalizovan i korporatizovan, ono malo autentičnog što je ostalo od njega doima se kao neki aktivistički park iz doba jure, kao dinosaurusi trećeg sektora, staromodni i prespori. Ćute ekološki osvešćeni pojedinci, pošto aktivista nema, niti ikoga ko bi organizovao ekološki pokret, ekološku grupu makar, a ekoloških problema sijaset, čak ni ultrapreduzimljiva Katarina Banjai ne uspeva da ih reši, zauzeta ciklofonom i pametnom klupom. Ćute intelektualci, nepovezani u bilo kakvu organizaciju, ali pravim i nije potrebna struktura, njhova reč je teža od dve hiljade tona. Ko danas nosi baklju kritičkog promišljanja stvarnosti i neslugeranjskog novinarstva koju je zapalio Jovan neumrli Pavlović? Ko danas nosi štafetu kreativnosti, zašto je muk preovlađujući, jalovi šum u sredini u kojoj su nekad grmeli Zmaj, Isidora i Crnjanski? Ćute profesionalna udruženja, advokati, književnici, sportisti, ćute i pripadnici branši neokupljenih u esnafe, arhitekte i inženjeri. Ćute umetnici, odavno Pančevo nije prodrmano nekim zaista autentičnim umetničkim delom ili delovanjem, koje će snagom svojih poruka skandalizovati palanku. Ćute studenti, a potreba za njihovim doprinosom stvarnim promenama u društvu nikad veća, nije formiran neki novi „Otpor”, a razloga za to ako ne više, a onda bar isto kao u Slobino vreme. Ćuti omladina, razmažena, obeshrabrena, stondirana, ogluvela, oguglala, nezainteresovana, okrenuta samo svojim interesima i zaokupljena površnom zabavom. Ogroman broj mladih je preokupiran samo time da vidi kako će i gde da što pre zapali preko grane…

Jedino ne ćute oni koji imaju najmanje šta važno, korisno i pametno da kažu, a neverovatnim i nemogućim sticajem okolnosti su došli u situaciju da se nešto pitaju, da od njih nešto zavisi, da raspolažu javnim parama, da upravljaju gradom. Rečnik kojim se u javnoj komunikaciji koriste gradski politikanti, od bivših pandura, preko kursadžijskih frizerki do nastavnika konobaristike je do te mere destruiran i ispražnjen od sadržaja da svojim krupnim frazama, ispraznim floskulama, petparačkim parolama mogu samo da zasene prostotu. Biti policajac, frizerka i konobar samo po sebi nije nečasno i manje vredno, naprotiv, to su časna zanimanja za sve koji se njima časno bave, problem nastaje kada se neupućeni u upravljanje zajednicom late tog filigranskog posla. Neukost i ostrašćenost, želja za potpunom dominacijom i kontrolom svakog pojedinačnog procesa u društvu neminovno vode uništavanju društva. Zato možemo reći da je Pančevo pokoreno tišinom, poraženo tišinom, prekriveno tišinom, potopljeno u tišinu. Ne budemo li uskoro počeli da govorimo glasno, moraćemo vrištati.