Položaj bicikliste

Dugo već, a racionalnoj spoznaji je to uglavnom nedokučivo, javnim prostorom u Srbiji krstari monotono fatalistički niz pitanja i konstatacija. Izvesno je da ćete ih prepoznati, makar bili među retkima kojima je odgovor jasan i koji ih, poštujući sopstvene uvide i(li) sećanja, nikada nisu naglas izgovorili/napisali. Moguće ih je sažeti i obuhvatiti trijadom sačinjenom od jedne, sada već višedecenijske zapitanosti i dve apodiktične tvrdnje: Šta nam se to kao društvu događa? Nema nama spasa… Ko nas je kleo, nije dangubio…

Za one koji imaju i precizna sećanja i tačnije uvide, nastojanja da, kako se čini, zapitanu i uznemirenu većinu liši prirodno oskudnog spektra spekulacija i odgovora, najčešće znače nemoguću misiju. A nemogućnost misije je, kako to obično biva, nemilosrdna u nedvosmislenostima kao povratak u kolektivna iskustva koja nisu izbrisiva opštom voljom ili vešto konstruisanim neutrališućim narativima.

Zagnjureni

Jer nas upravo iskustva vraćaju u period osvajačkih pohoda devedesetih, uz svesno i strateško potiranje sopstvene krivice i odgovornosti, u nikada dekonstruisane ideološke matrice, u decenijama dug beg od priznanja i katarze, jedino mogućih u artikulisanoj svesti i čistoj savesti, uz povratak (baš kao da se dogodila tek sitna čarka među starim prijateljima i ništa više od toga) starih, odgovornih protagonista na političku scenu. Jer smo rado i gotovo bezbrižno i lako produžili boravak u senci autoritarnosti, koja kao i svaka senka štiti od jarkog i neugodnog svetla na kojem je sve jasno, sve vidljivo i sve zahtevno obavezujuće. Zapravo, zagnjureni smo u autoritarnost i gotovo sasvim apsorbovani bekstvom od jasnosti, vidljivosti, prepoznavanja, svesti i slobode, sada već uporno i paradoksalno dobrovoljno.

Pitanje „šta nam se kao društvu dogodilo” gotovo se volšebno iscrpljuje, potire i samoprevazilazi slikom predsednika Vučića koji sedi na stolici preko puta Donalda Trampa, u svim atributima njegove (Trampove) vlastodržačke omnipotencije. Umesnije bi možda bilo zapitati se da li je to isti onaj predsednik koji je na pobunjene građane tokom julskih demonstracija poslao policijske kordone, s konjima i psima, čine li ove slike istu stvarnost u državi koja samu sebe naziva „proevropski orijentisanom”. I, najzad, jesu li posmatrači i protagonisti uvek isti građani, popularno zvani Narod, kojima je u međuvremenu ipak postalo svejedno?

Predsednikovo „stanje” u Beloj kući, njegove pseudopolitičke kontrakcije nalik porođajnim mukama, povodom priznavanja/ nepriznavanja Kosova, svi izrečeni narativi o darivanim penkalima i ključevima sada bi se već, daleko lakše nego pre nekoliko godina, mogli dovesti u vezu sa Adornovim fenomenom položaja bicikliste, autoritarne psiho-strukture koja se saginje od struka nagore, a gazi od struka nadole, ponizne prema moćnima, surove i ugnjetačke prema nemoćnima.

U „Autoritarnoj ličnosti”, naime, Adorno je definisao svoju čuvenu F-skalu, a devet potencijalno prepoznatljivih varijabli i u aktuelnom ideološkom režimskom multiverzumu u Srbiji, su: konvencionalizam (pristajanje uz konvencionalne vrednosti); autoritarno potčinjavanje (pokoran, nekritički stav prema autoritetu); autoritarna agresija (sklonost ka pronalaženju ljudi koji vređaju čast države i naroda i koji bi zbog toga morali biti kažnjeni); antiintracepcija (odbacivanje subjektivnog, imaginativnog i milosrdnog; emocionalna otupelost); praznoverje i stereotipija (verovanje u mističnu predodređenost svačije sudbine); moć i „čvrstina” (zaokupljenost odnosima dominacije-pokornosti, snage-slabosti, vođe-sledbenika, identifikacija s moćnim osobama, preterano isticanje snage); destruktivnost i cinizam (uopštena neprijateljstva, poništavanje svega humanog); projektivnost (uverenje da je sve pod kontrolom svetskih moćnika); seks (preterano zanimanje za seksualne orijentacije).

Proteklih devet godina u Srbiji protiče u znaku hiperprodukcije autoritarnosti na svim nivoima, a autoritarna ličnost vođe preslikava se na čitavo društvo. Čitav niz „iracionalnih racionalizacija” funkcionalizovan je u procesu multipliciranja autoritarnog modela. A mi zaista jesmo savremenici i protagonisti društva u neprekidnom bekstvu od slobode.

Struktura karaktera

Pojam autoritarnog karaktera, pisao je Erih From, rodio se iz određenih političkih interesa: „Pitanje koje smo postavljali u ono vreme glasilo je: u kojoj je meri struktura karaktera nemačkih radnika i službenika u suprotnosti sa autoritarnom idejom nacizma? To je impliciralo još jedno pitanje: u kojoj će se meri, u kritičnom trenutku, nemački radnici i službenici boriti protiv nacizma?

Obavljeno istraživanje i rezultati pokazali su da, grubo govoreći, deset odsto nemačkih radnika i službenika ima ono što nazivamo autoritarnom strukturom karaktera, oko petnaest odsto ima demokratsku strukturu karaktera, a ubedljiva većina – oko 75 odsto – su oni kod kojih je struktura karaktera mešavina obe krajnosti. Teorijska je pretpostavka bila da će oni autoritarni biti vatreni nacisti, „demokratični” borbeni antinacisti, a da većina neće biti ni jedno ni drugo. Pokazalo se da su ove teorijske pretpostavke bile manjeviše tačne, što se potvrdilo u događajima između 1933. i 1945”.

Zašto nam je, dakle, nakon svih iskustava i iskušenja od devedesetih do danas i dalje toliko blisko bekstvo od slobode? Ili, zašto nam je toliko nedostižna revolucija, onako kako ju je From definisao, kao politički pokret koji vode ljudi sa revolucionarnim karakterom i koji privlači ljude sa istim takvim karakterom? I zašto nam je toliko daleko praktično ostvarenje slobode kao ostvarenje individualnosti? Preslikana na nešto niži nivo svakodnevice, to su i pitanja koja pokreću teme trpljenja svakovrsnog nasilja, čiji smo često nemi, ravnodušni i distancirani posmatrači. Krajem avgusta u Novom Sadu dogodila se brutalna scena nasilja koja svedoči o tome da su mržnja, bes, kriminal i beznađe, kao i međusobni obračuni postali naša stvarnosna matrica.

Srbija je postala grandiozni rimejk Paklene pomorandže. I možda jedino pravo pitanje jeste: zbog čega nam tako uporno i nakon svega izmiče delotvorni niz akcija u borbi za slobodu? Moguće je da se odgovor krije u Fromovom određenju revolucionarnog karaktera kao onoga koji se identifikuje sa čovečanstvom, kao onoga koji misli i oseća u kritičkom raspoloženju, kao onoga koji ima poseban odnos prema moći koja nikada ne postaje sveta i nikada nije supstitucija za istinu ili moral, kao onoga koji je sposoban da kaže „ne”, kao onoga koji nije zaplašen i zadovoljan što može da se potčini autoritetu, kao onoga koji neće prihvatiti logiku platne liste i koji neće pristati da postane broj. „Ja upravo tvrdim”, pisao je From, „da je zdrava osoba u bolesnom svetu potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter”.

Naravno, From je znao da većina ljudi nikada nisu bili revolucionarni karakteri, ali i da je razlog što više „ne živimo u pećinama” upravo to što je među nama uvek bilo revolucionarnih karaktera koji su nas iz njih izbavljali.

Ima li ih i među nama? I ima li ih dovoljno?

Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin