Protestantska etika i duh Osobe

Baš kao u onim narodnim dosetkama u kojima akteri – kurva, vojska, oficir – pričaju o onome što nemaju ili što priželjkuju, Osoba koja se u javnosti predstavlja kao pravi predsednik lažne države Srbije, često govori o protestantizmu, a da, zapravo, o skupu pojmova koje ta reč opisuje ima sasvim maglovitu sliku. Isto tako često se Osoba – vlasnik-ove-tvorevine-naspram-koje-je-banana-ozbiljno-voće – vajka kako, eto, Srbadija nije sklona svakodnevnom i celoživotnom primenjivanju ideja, normi, moralnih načela, pravila ponašanja i sistema vrednosti čiju je vezu sa kapitalizmom i uspešnošću zapadnih društava briljantno analizirao Osobin omiljeni sociolog Maksimilijan-Maks Veber, u svom kapitalnom delu čiji je naslov parafraziran u naslovu ovog teksta.

Ostavimo po strani religijska izvorišta i utočišta ovog misaonog i delatnog sistema, pošto se Osoba izjašnjava da je pravoslavac, pa se krsti zdesna u levo, pravoverno i starostavno, kao Pravi Srbin, još više, kao Praviji Srbin, sa obe ruke i obe noge; ostavimo po strani i uzajamnost i solidarnost, te temeljne vrednosti protestantizma, koje u Srbiji postoje u tragovima i to samo u ličnim odnosima, pošto nas Srbija ubija, pošto ne brinemo o onome ko stoji pored nas, nesvesni da i mi stojimo pored nekog, pošto elita ne podučava puk da bude empatičan, pošto onaj ko nešto radi u javnom interesu i za opšte dobro u Srbiji ispada glup u društvu. Pokušajmo da sagledamo Osobino nerazumevanje i, sledstveno, nepraktikovanje protestantizma, analizom jedne od njegovih glavnih „svetovnih” karakteristika – Osobi tako strane umerenosti. Osoba se, u najmanju ruku, ponaša kao predsednik Vlade neke uzorne protestanske zemlje, Danske ili Norveške, recimo, pa pošto su to kraljevine, iz razumljivih razloga nemaju predsednika. Štaviše, Osoba mlatara državnošću ovog parčeta Balkana okupljenog u ovu kobajagi-državu kao da je Srbija stvarno Danska ili Norveška, kao da uživa nesporni ugled u svetu, kao da se po bilo čemu može meriti sa ovim zemljama koje prednjače u širenju istinskog humanizma u globalnim razmerama. Osoba pri tome previđa da se nijedan premijer u istoriji tih zemalja nije ponašao tako džiberski i šabanski – jer kočijaško i čobansko su ipak ugledna zanimanja – tako samodopadljivo i hvalisavo, tako razmetljivo i neskromno, tako teatralno i bahato, jer bi tako nešto u tim zemljama bilo ne samo nepristojno, nego tako nešto tamo nije moguće. Tu nadmenost i narcisoidnost, tu egoističnost i megalomaničnost Osoba ispoljava bez ikakvog pokrića, jer da ga ima, pokrića, ne bi postojala potreba za ovakvim nastupom, sračunatim da zaseni prostotu dobrog dela našeg pretežno polupismenog i krezubog naroda, koji nema političku svest, a ima pravo glasa i čije se shvatanje političke kulture završava na saznanju „ko sada hapsi”. Što se Osobe tiče, nema tog pravnog fakulteta čija diploma može da mu „dozvoli” da završi konferenciju za novinare rečima „Ajd zdravo”, niti ima ijedne svilene košulje i firmiranog odela koji mogu da prikriju narav parasnika, niti ima tog spinovanja, te propagande, tog širenja obmana koje mogu da sakriju žalosnu neuspešnost projekta oporavka Srbije, koju Osoba u različitim formalnim formatima, na različitim državnim funkcijama, a ovo mu je treća, prevarno sprovodi od 2012. godine; i to bez ikakve realne namere da ga sprovede, potpuno neizainteresovana za uvođenje promena koje bi donele i uvele (protestantski) red u ovo nešto što zovemo Srbija, čak suprotno tome, Osoba bilo kakve obrise uređivanja društva razgrađuje na sastavne delove. Da nije tako, ovde bi zaista nastala država, a nestao ovaj haotični zbir privatizovanih i instrumentalizovanih institucija koje rade u interesu poslovnog kartela okupljenog oko Braće i bratije.

Dalje, kako je moguće govoriti o protestantskoj i bilo čijoj etici, u kontekstu moralnih osećaja Osobe koja je odbila da odabere jedini častan izbor – da se dobrovoljno povuče iz političkog i javnog života i da u tišini samoće i autolustracije okajava svoje grehe počinjene devedesetih, kad se već nije suočila sa domaćom i međunarodnom pravdom? Još dalje – protestantizam podrazumeva odgovornost, a Osoba može da javno kaže ili uradi bukvalno bilo šta bez ikakve sankcije. Na kraju, protestantizam se zasniva na poverenju, a ono se ne može graditi ako Osoba neprekidno daje neostvariva obećanja i prosipa očigledne laži – od toga da je Srbija lider u regionu, preko toga da nam ekonomija nikad nije brže rasla, do toga da će biti pronađeni rušitelji Savamale, na primer, afera je toliko da se ne mogu ni nabrojati. Samo Osobino zaklinjanje u protestantizam je, dakle, providna laž. U povratnoj sprezi, i sasvim antiprotestantski, u ovom istorijskom trenutku logično je da „država” koja je sazdana na laži i satkana od laži za tzv. predsednika ima arhilažova.