Upitan da prokomentariše svoje fotografije na izložbi foto-priča nastalih u najdramatičnijim i najsurovijim trenucima julskih demonstracija u Beogradu, mladi fotograf iz Irske dao je kratak odgovor: „Bilo je daleko agresivnije nego što sam mislio da je uopšte moguće”. Mikloš Barna Lipkovski, iz Centra za vizuelnu antropologiju, dane otpora i ulične pobune prepoznao je kao „nešto što će se pamtiti u istoriji ovog grada”.
I zaista, bili su to dani u kojima kao da je kulminiralo i proključalo sve: osmogodišnja masovna intoksikacija i sluđivanje režimskim manipulacijama, besomučni narativi koje predsednik svakodnevno isporučuje, neregularni izbori, nedostupnost podataka o broju zaraženih koronavirusom u Srbiji, nepoznanica o broju umrlih, tragične i duboko uznemiravajuće scene patnje iz Novog Pazara, Tutina i Sjenice, redovi građana koji sede ili leže na klupama i pločnicima ispred gradskih bolnica satima čekajući da budu testirani, pretnje uvođenjem novog policijskog časa i optuživanje građana da su svojom neodgovornošću izazvali bujanje zaraze i kolaps zdravstvenog sistema. A onda su izašli na ulice… Ulice su, potom, danima postajale sve vatrenije, slike brutalnih obračuna policije sa građanima često su bile ispresecane krvavim prizorima razbijenih glava, uglavnom mladih ljudi i novinara, i oštrom izmaglicom, čini se, neprekidno bacanog suzavca.
Rodoljub Šabić, kao i mnogi advokati koji su se angažovali u odbrani političkih zatvorenika julskih demonstracija, upozorava da je za brutalno prebijanje nekoga ko je nejak i nemoćan ili ko mirno sedi, leži i ne pruža otpor, sasvim pogrešno i licemerno reći „prekoračenje ovlašćenja”. Pravi naziv za takvo zabranjeno i nezakonito postupanje je, nalazi Šabić – „zlostavljanje i mučenje, krivično delo iz člana 137 Krivičnog zakona”. Ko su, dakle, bili mučitelji i zlostavljači u uniformama, ko su bile njihove žrtve i zašto predsednik nije sprečio ovakvu torturu? Zašto, naime, danima nije mogla da se zaustavi? Da li je zaista u njegovom interesu bilo da slike terora na beogradskim ulicama obiđu svet? I da li je tiranima zaustavljanje, uopšte, svojstveno i moguće…
Politički
Suočeni sa slikama koje su tako podrazumljive u ogoljenim diktaturama, bilo kao posmatrači bilo kao protagonisti, neki su policiju i žandarmeriju, čija je borbena gotovost bila pojačana konjicom i bornim kolima, nazvali – „psima”. Jer onda kada im kontekst i vođa to dopuste „psi rata” (čast izuzecima) pušteni s lanaca, sa izvesnom dozom demonskog olakšanja, uglavnom u čoporima, nemilosrdno terorišu ne samo one koji su ih na bilo koji način napadom isprovocirali i ugrozili nego i sve one koji im se u tom trenutku nađu na putu.
Jedan od uhapšenih bio je mladi doktor nauka iz Beograda Vladimir Mentus. Mentus je upravo postao politički zatvorenik. Presuda je bila kazna zatvora od 30 dana, a jedini svedok – policajac koji ga je uhapsio i kome je sudija bez provere činjenica poverovao. Potom ga je Prekršajni sud u Beogradu pustio na slobodu, da bi odmah zatim bio ponovo utamničen i osuđen na mesec dana zatvora. U trenutku kada je uhapšen, Mentus nije bio u grupi, nikoga nije ugrožavao niti napadao, stajao je sam i pričao telefonom.
Jedna od žrtava žandarmerijskog gneva i njihove borbene spremnosti bila je i mlada Mia Bataljić. I u njenim rukama se nije nalazilo ništa što bi moglo da zaliči na oružje, na demonstracijama je bila sa svoja dva prijatelja i nije uputila nijednu preku reč onima koji su je potom terorisali. U priči koju je preneo Insajder navodi se: „Mi smo te večeri stajali poprilično daleko, na začelju te kolone… Mi smo zviždali i možda smo uzvikivali neke parole, ali niko nikome nije naudio. Nisu bacane nikakve kamenice, baklje nisu paljene. Ništa. Nismo uništavali imovinu grada, ništa od toga nismo radili. Stajali smo mirno i bežali smo kada su bacali suzavac. Shvatila sam da ne mogu da bežim… I ugledala sam druga i drugaricu koje sam izgubila kada smo krenuli da trčimo, došla sam do njih i dogovorili smo se da postupamo po naređenju policajaca… Nakon toga žandarmerija je došla do nas… Mislim da su trojica krenula ka nama. Mi smo digli ruke i molili da nas ne tuku… Onda je on počeo da me tuče, prvi udarac sam primila u ruku, ja sam sve vreme molila da me ne tuku. Zatim je došao njegov kolega i njih dvojica su stajala iznad mene i tukla me pendrekom po rukama i nogama i pokušavali da me šutiraju… I drali su se – Marš odavde! Beži odavde! I onda sam rekla da ne mogu da odem ako me sve vreme biju i onda su prestali na sekund da me tuku i rekli su – Ajd sad, marš odavde. Ja sam se provukla kroz gelender i u trenutku kada sam spustila desnu nogu na pod njihov treći kolega me je uhvatio za ranac i počeo da me bacaka, i odgurnuo me je. Onda sam upala u neku razrovanu zemlju, cveće, ne znam više ni šta je bilo, zatim me je uhvatio četvrti policajac i on me je isto bacakao, gurao me je i isto mi je govorio – Marš odavde!”
U Urgentnom centru utvrđeno je da Mia nema prelome, ali da ima tri hematoma, a završne reči njenog svedočenja bile su da „prema njoj nije bilo baš nikakve samilosti”.
Oluja
Te prve večeri oni koji su na društvenim mrežama i prenosu televizije N1 pratili razvoj događaja mogli su da vide scenu koja svojom surovošću prevazilazi prizore većine uličnih sukoba demonstranata i policije koji su se dešavali u mnogim evropskim i svetskim gradovima. Naime, oborenog mladog čoveka, koji je pokušavao rukama da zaštiti glavu, sklupčanog u fetus položaj, u prolazu je šutiralo i udaralo desetak ili petnaest policajaca, ne pitajući se u tom trenutku da li će ovakvu vrstu iživljavanja uopšte podneti i ostati živ.
U Novom Sadu, sa bicikla koji je vozio i slučajno se zatekao na ulici u pogrešnom trenutku, oboren je, a potom i prebijen autistični mladić.
Predsednik je morao biti obavešten i svakako je morao znati šta se dogodilo. Predsednik je morao biti svestan da će nakon julskih demonstracija u Beogradu biti sve više onih koji će ga zvati diktatorom i tiraninom. Za to vreme, međutim, on je bio u Parizu i s lakim osmehom na licu sve demonstrante nazvao huliganima, policiju proglasio nedužnom, a sebe velikim državnikom, dostojnim da ga Makron pozove u u svoje lične odaje, u koje inače „ne vodi nikoga”.
Svojevremeno je Teodor Adorno, u nastojanju da definiše osobu autoritarnog karaktera, opisivao „fenomen položaja bicikliste”: u prirodi autoritarne ličnosti je da se saginje od struka nagore, da bude ponizna prema jakima i moćnima, a gazi od struka nadole i ponižava slabe i nemoćne. Prema Adornu, „dominantno prisustvo autoritarne psiho-strukture igra značajnu ulogu u izgradnji patoloških društvenih odnosa. Tražeći psihološku i antropološku osnovu fašizma u Nemačkoj, i Erih From je autoritarnost kao karakterni sklop vezivao za manire totalitarnih i autoritarnih sistema kojima se pojedinci apsolutno podređuju kolektivu, ponižavaju i konačno postaju nebitne atomizovane jedinke, „čestice amorfne mase koje gube svojstva ličnosti”. No, vratimo se za trenutak Adornu, njegovim psihometrijskim istraživanjima i F-skali, koja fašizam objašnjava kao najekstremniji izraz antidemokratske ideologije.
Jedna od najmarkantnijih odrednica ove skale je autoritarna agresija, odnosno, „sklonost da se traga za ljudima koji narušavaju konvencionalne vrednosti kako bi bili osuđeni, odbačeni i kažnjeni, uz tvrdnju da uvreda ‘naše časti’ uvek treba da bude kažnjena”. Druga primenljiva odrednica je antiintracepcija, kao suprotstavljanje subjektivnom, imaginativnom i milosrdnom, emotivna otupelost. Treća je moć i čvrstoća, fokusiranost na dimenziju dominacije i pokornosti, a četvrta – destruktivnost i cinizam kao neprekidno ponižavanje ljudskosti i ljudskog.
Dok prolaze letnji dani, nadajmo se, poslednjeg diktatorskog režima u Srbiji, dok neki politički zatvorenici i dalje izdržavaju svoje kazne po zatvorima, a neki drugi se bore za njihovo oslobađanje, dok fotografije dekadentne faze tiranije obilaze svet, predsednik je bio dovoljno motivisan da u jeku pandemije, u prvim danima pobune za koju misli da je ugušena, obavesti javnost da je upisao Visoku strukovnu školu jer sebe u budućnosti vidi kao košarkaškog trenera – pedagoga.
Nakon što su postale mirne, demonstracije su utihnule. U mojoj privatnoj arhivi nalazi se fotografija snimljena na novosadskim mirnim, „sedećim protestima”, na kojoj piše jedno kratko, ali neopozivo: „Sram vas bilo!” I ne bez razloga i svakako ne slučajno, ovih dana su na društvenim mrežama često deljeni stihovi Branka Miljkovića: (…) „Ja primam na sebe osudu propevale gomile: / Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće / Oluju”.
Tekst je preuzet iz Novog Magazina
