Tako je lagao Matija

– Kad je Tito stigao u Beograd 1945. kazao je „Mi ćemo se prema Srbiji ponašati kao prema okupiranoj zemlji”. Tako se i ponašao. I to obećanje do smrti ispunjavao. Ako kažete da je on u miru, posle rata ubio 200.000 Srba ili 10.000 Beograđana, kažu da neće dozvoliti reviziju istorije. I kad ga drugi napadaju jedino ga mi branimo… Kad je ovih godina „Zidojče cajtung” napisao da je Tito jedan od najvećih ubica dvadesetog veka, samo su Srbi protestovali – tako je, nedavno, govorio Matija Bećković, pesnik i srpski akademik u razgovoru sa Rankom Pivljaninom, novinarom Blica.

Godine 1964. ili ’65, ne sećam se tačno, poeta je bio glavni gost na brigadirskoj večeri na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. Bio sam tamo kao brigadista i učesnik radne akcije „Bubanj Potok”. Pevali smo akcijaške pesmu „Da nam živi, živi rad…”, klicali „Tito, partija, omladina, akcija”, dok smo pozdravljali devojke i mladiće iz drugih brigada. Žulj od krampanja lečila mi je Mira nežnim stiskom ruke. Na toj omladinskoj svetkovini izrasloj na pozivu Tita, da gradimo zemlju, Matija Bećković recitovao je stihove iz svoje zbirke „Tako je govorio Matija”. Barabar sa „decom komunizma” slavio je izgradnju Titove i svenarodne socijalističke Jugoslavije. Kad se priredba završila skočio sam na binu, pozdravio pesnika. I zamolio ga da mi pokloni knjigu. Posle nećkanja pristao je i u posveti napisao: Slobodanu Dukiću da pročita, pošto ja nemam vremena. Knjigu sam izgubio u selidbi, zajedno sa delom biblioteke i fotografijama i novinskim isečcima iz vremena kad sam igrao fudbal u „Crvenoj Zvezdi”.

Prošlo je od tada mnogo leta. Godina je 1989. Još smo u socijalističkoj Jugoslaviji. Te godine Socijalistička republika Srbija dodeljuje književniku Matiji Bećkoviću Sedmojulsku nagradu. I druge republike su povodom dana oslobođenja , dodeljivale iste nagrade. Zajedničko im je što su nastale iz najvećeg tadašnjeg priznanja Nagrade AVNOJ. U Srbiji se više ne slavi 7. juli kao Dan ustanka, četnici su proglašeni antifašistima i izjednačeni sa partizanima. Tomislav Nikolić, četnički vojvoda i bivši predsednik Srbije, organizovao je 2011. godine, povodom 20. oktobra, Dana oslobođenja Beograda, u prisustvu Putina, cirkusku paradu. Njeni učesnici bili su obučeni kao vojnici, ali na šajkačama nisu imali petokraku, kao partizani – oslobodioci Beograda. Bećković baštini i Oktobarsku nagradu grada Beograda. I Rakićevu, ustanovljenu u vreme te Titove i socijalističke ere Jugoslavije. Do danas, srpski pesnik se nije odrekao ni jedne ni druge, baš kao ni Sedmojulske. A mogao je sa grudi da zbaci ta odličja. Da ih zgazi u prašini i kaže neću da mi srce greju priznanja iz vremena kad je Tito, kako kaže, ubijao Srbe. I stigao da do svoje smrti ubije njih 200.000. I 10.000 Beograđana.

Ta naknadna pamet, ta nekultura sećanja i mržnja prema Titu „neprijatelju Srba” nije od juče. Devedesetih godina prošlog veka bio sam izveštač iz Skupštine Srbije. Pokojni Batrić Jovanović, poslanik Srbije u skupštini SFRJ nazivao je Tita „srbožderom”. Batrić Jovanović je u vreme socijalističke Jugoslavije na osnovu svojih ratnih zasluga i učešća u NOB, bio, kako narod kaže „svako kurtalo”. Rukovodio posle rata izgradnjom Novog Beograda, po nalogu Partije. Ma šta nije bio, direktor NIP „Borba”, direktor Jugoslovenskih železnica, ambasador SFRJ u Italiji, ambasador Jugoslavije u UNESCO… A onda kad je Tito sklopio oči, drvlje i kamenje baca na vođu antifašističke i socijalističke revolucije, čiji je učesnik bio u prvom ešalonu. Tito je , govorio je, zajedno sa Staljinom, doprineo rasrbljivanju Crnogoraca.

Baš kao i on, i Borisav Jović je, dok je „sedeo u Titovom krilu” i grejao se visokim apanažama kao državni funkcioner, mogao da zakuca na vrata Belog dvora i upita domaćina, „pa dobro Joža što si dozvolio da na kongresu u Drezdenu, KPJ odluči da rasturi Jugoslaviju, jer su u njoj Srbi bili većinski narod i eksploatatori drugih?” Kaže Jović da su Srbi izgubili i kad je o AVNOJ-u reč i da su titoisti bili na naumu da doakaju Srbima, ako treba i u saradnji sa Antom Pavelićem. Tito je obespravio Srbe, pod njim su izgubili čitav vek, Tito nas je vezao u čvor. I svesno radio protiv srpskih interesa, govori dr Borisav Jović, pisac knjige „Kako su Srbi izgubili vek”. Naravno, Jović nema odgovor na pitanje zašto je toliko dugo ćutao zbog ovih „Titovih zločina” prema Srbima. Izgleda da mu se jezik zavezao u čvor.

Pa dobro, kad su lagali ovi moralni patuljci? Da li onda kad su šćućureni ispod Titovog vojničkog šinjela pevali borbene pesme, da bi kasnije nosili u džepu diplomatske pasoše, dok su im se na granicama klanjali carinici? Ili sad, posle smrti, „srboždera i masovnog ubice srpske nacije”? Da li onda kad su primali visoka priznanja u njegovo vreme i pevali „računajte na nas”, ili sad kad su umrli i Tito i Jugoslavija, a na ovim prostorima gizda se i šenluči svaki jad i pokor. To je pitanje najelementarnijeg poštenja.

Ima najmanje jedan Srbin koji se razišao sa Titom, ali nije od toga pravio smrdljivi kapital. Koča Popović. Briljantni intrelektualac, dugogodišnji šef jugoslovenske diplomatije, poliglota, španski borac, komandant proslavljene Prve proleterske. U vreme kad je bio podpredsednik države seo je sa Titom i rekao mu da vraća državničke titule. Zbog tog čina bilo je žao obojici. Koča je pred smrt gledao širom otvorenih očiju, nacionalistička divljanja, Miloševićev „Drang Nach Jugoslavija” i pisao: „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo makar malo da ih opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još viče zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje.” Tako je pisao čovek koji je za sebe govorio da je bio i ostao Srbin, ali da nije bolesna zadribanda i srbenda. Takvi su izdali srpski narod i njegovu slavnu istoriju. To su „Srbi po profesiji”.

I da se vratimo na početak. Na Bećkovićevu tvrdnju da je Tito rekao da „ćemo se prema Srbiji ponašati kao prema okupiranoj zemlji”. Taj citat je, naravno, lažan. Nikad to Tito nije rekao… Uostalom, on je prema Srbiji bio posebno osetljiv, kaže istoričar dr Milivoj Bešlin.

Naslovna fotografija Dalibor Danilović