Utiskivanje u mozak

Iskustveno ili teorijski, ili i jednim i drugim putem, naučili smo da se autoritarni režimi uspostavljaju, rastu i razvijaju zahvaljujući propagandi. Totalitarizmima i diktaturama neophodna je sistematska proizvodnja laži koliko i masa dezinformisanih, moralno malaksalih i odanih sledbenika. U trenutku kada više nemamo slobodnu štampu, govorila je svojevremeno Hana Arent, sve se može desiti. Totalitarizam ili bilo koju vrstu diktature, prema Arent, čine mogućim upravo zaustavljanje informacija i beskrajna hiperprodukcija, po svojoj suštini i značenju svakovrsnih neistina, dobro funkcionalizovanih, manje ili više vešto upakovanih tako da liče na istinu. Krajnji cilj propagandnih zahvata jeste jednako „uskraćivanje kapaciteta” za misao i stav, koliko i za „bilo kakvu akciju”.

U fantazmagoričnom mozaiku medijske slike u Srbiji u poslednjih sedam godina, negde na kraju niza koji čine uzurpirani, neslobodni i uporno ponižavani svi mediji koji nisu režimski (a ostalo ih je malo), cenzura i autocenzura, ideologizovani i politički utilitarizovani javni servisi koji dezinformišu građane, tabloidi kao moćni pojačivači ukusa laži, početkom novembra dogodio se jedan ciničan paradoks. Sasvim izvesno, on će značiti korak dalje u manipulisanju i obmanjivanju svih onih kojima je lakše da veruju sredstvima javnog „informisanja”, onih nesklonih da se pitaju ili onih koji su, klonuli i zbunjeni, već uveliko lak i podesan plen režimskog oblikovanja stvarnosti i svesti. Naime, na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića Srpska napredna stranka osnovala je Fondaciju „Za srpski narod i državu”, čiji je jedan od ciljeva medijska obuka. U statutu Fondacije, kako to već obično biva, definisana je misija: „Unapređenje političke kulture u Srbiji, medijska obuka i promocija putem tradicionalnih medija i društvenih mreža političara i društvenih delatnika koji se zalažu za modernu i naprednu Srbiju”, ali i „sprovođenje obrazovnih programa i obnova i zaštita porodičnih vrednosti, srpske tradicije, kulture, pisma, jezika…”.

Nemoguće je nemati asocijaciju na medijski inženjering devedesetih jer su mehanizmi uspostavljanja režima Slobodana Miloševića, jednako kao i njegove fatalne posledice, godinama unazad predmet ozbiljnih politikoloških, socioloških i kulturoloških analiza i studija. I nemoguće je, u okvirima zatečenog paradoksa, ne postaviti pitanja kako, zašto i kome su namenjene prosvetiteljske aktivnosti i ambicije Fondacije. Tu je negde, čak i kada smo skloni da ga potisnemo, onaj mučni utisak večnog vraćanja istog, istih zlih demijurga, istih, mada usavršenih manipulativnih tehnika i one iste masovne hipnoze, straha i šaputanja: kako nam se sve ovo dogodilo, šta ispaštamo i gde je granica trpljenja ili iskupljenja? Gde je kraj? Logično je očekivati da će Fondacija raditi usaglašeno i lako, poznatim metodama i sa proverenim kadrovima, utvrđujući praksu sticanu devedesetih, a unapređenu i brušenu poslednjih sedam godina.

Filip Breton, i to je možda jedna od najboljih definicija ove tehnike, manipulaciju vidi kao težnju za stvaranjem slike stvarnosti koja izgleda kao da jeste stvarnost, a koja je istovremeno delovanje silom i prinudom kojima se lišavaju slobode oni koji su njima podvrgnuti. Ograničavanje čovekove slobode da problematizuje ili odbaci ono što mu se manipulativnim nalogom nudi jeste, prema Bretonu, najbitnija, možda i jedina strategija u manipulaciji. Ona je svojevrsna organizovana laž, a tokom čina manipulacije poruka se u svojoj saznajnoj ili afektivnoj ravni konstruiše tako da zavara, uvede u zabludu, ubedi u nešto što nije tačno. Međutim, da bi poruka manipulacije bila prihvaćena i delotvorna, nužno je dokinuti svako suprotstavljanje, neophodno je da svaki otpor bude prevladan, a primalac manipulativnog naloga ostane nesvestan mentalnog i misaonog nasilja koje se nad njim vrši.

Kako će se zaista Fondacija boriti za unapređenje medijske i političke kulture u Srbiji? Kako, ako ne metodama potvrđenim i proverenim u dosadašnjoj praksi? Medijski odbor novoosnovane Fondacije bi se, dakle, analitički morao baviti sopstvenim porodom: ugušenim nezavisnim medijima, milionskim iznosima stimulisanim, poput pasa tragača odanih režimu, lokalnim medijima, progonjenim, osiromašenim i stigmatizovanim novinarima, paramedijskim fenomenima, rijaliti programima i tabloidnim pornografskim simulacijama života… Ili će se baviti isključivo budućnošću? U kojoj, prema poželjnoj projekciji njenih tvoraca, više neće biti neprilagođenih i neposlušnih, nedozvoljenih pitanja, istraživanja koruptivnih radnji, pa tako neće biti ni spaljenih novinarskih kuća ni novinara koji zbog egzistencijalnog straha glasno govore laži. I sve će biti obojeno valerima pinka, u bestijalnom snu koji nema kraja.

Tako bi fondacija „Za srpski narod i državu” zapravo mogla biti svojevrsni vrhunac cinizma i paradoksa, onakav kakav se dešava u zreloj fazi dekadencije sistema, u njegovoj agoniji pred kraj. Što čitav poduhvat ne čini manje opasnim ni manje bolnim po zdrav razum onih koji se u njega još uvek uzdaju. Da li će se angažovani „eksperti” pridržavati stare, a neprevaziđene Gebelsove tehnike izbora nekoliko ključnih tačaka i njihovog ponavljanja do u beskraj… Hoće li neumorno biti varirane šovinističke i ksenofobične matrice koje je, prema proceni jednog dela režimskih delatnika, jednom zauvek neophodno utisnuti u mozak građana. Da li će se abolirati ratni zločinci i brutalna falsifikovanja istorije, dželati proglašavati žrtvama i obrnuto, imenovati domaći i strani neprijatelji, autošovinisti, izdajnici… Hoće li stvarnost, terminološki i suštinski, biti inverzirana do samog kraja, do onog trenutka kada prosečnom građaninu postane sasvim nesaznatljiva. Medijski odbor Fondacije će izvesno biti suočen sa izborom – hoće li se baviti usavršavanjem i edukacijom postojećih, režimu odanih kadrova, onih u čije ime svakodnevno osećamo stid propraćen svakodnevno izgovorenim ili neizgovorenim pitanjem – može li niže? Ili, usavršavanjem propagandnih tehnika, među kojima je najekspresivnija i najrazornija svakako tehnika javnog linča.

Izvesno je i to da će se jednom, upravo pinkovsko-hepijevsko-tabloidno majstorstvo proizvodnje hajke naći u nekim budućim udžbenicima medijske pismenosti. Tada će se nekim budućim studentima i mladim ljudima na primeru studije slučaja medija u Srbiji pod režimom Aleksandra Vučića objašnjavati da je linč posredovan medijima, vrsta javnog progona, kažnjavanje i zlostavljanje markiranih nepodobnih s ciljem njegovog ili njenog socijalnog ubistva, što uglavnom uključuje bavljenje ličnim životima, porodicom i najslabijim tačkama žrtve. Jer, vratimo se opet Gebelsu, majstori proizvodnje nove društvene realnosti znaju isto što je i on znao, da naime, zadatak propagande nije da bude inteligentna, njen zadatak je uspeh, a uspeh je onda kada se od države napravi jedan veliki ograđeni prostor u kojem nema disonanci.

Krajnji rezultat kolektivnog utiskivanja u mozak jednako je pogibeljan, mučan i tužan, a prepoznaje se po strahu koji parališe svest i volju, strahu da će onaj ko se izdvoji i manifestuje makar i svoj lični, građanski bunt biti sledeća meta… I da će se onda suočiti sa jednom novom, opustošenom egzistencijom u kojoj će, ako bude sreće, uz njega ili nju ostati samo nekolicina najbližih. Prijatelji će, najčešće, postati tihi i udaljeni, do potpune distance, porodice će najverovatnije biti uništene, a poslovi i preživljavanje upitni.

Poslednjih sedam godina gotovo svakodnevno pomislim na Zinaidu Hipijus i njen Peterburški dnevnik. Na rečenice okovane beznađem koje kažu da ni najveće siromaštvo, glad ili hladnoća nisu toliko nepodnošljivi koliko slučajni susreti na ulici tokom kojih oni koji vam idu u susret ne mogu, ne smeju ili neće da vas pogledaju u oči…

Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin

Naslovna fotografija: Služba za informisanje SNS