Srbi su sami sebi izmakli tepih i survali se u ponor autokratske Vučićeve ere, još onomad kad je ovaj na parlamentarnim izborima prevario polupismene glasače pričom o iskorenjivanju korupcije i boljem životu u Srbiji. To su oni Srbi i sami pijani od ravnodušja prema zločinima režima čiji je šraf bio ovaj, nekad napaljeni fašistički balavander i Šešeljev kerber, koji je zajedno sa njim gledao kako top nišandžije trebe nesretne građane Sarajeva. Sad kad je ovaj narastao, od malog sa palube do kapetana pijanog broda, vide da je despotija pravo ime za njegovu predsedničku vladavinu. Evo već deset nedelja uzastopce i staro i mlado protestuje na ulicama epicentričnog Beograda, uzvikijući „Odlazi, odlazi!” Refren se sad čuje i u drugim delovima Vučićevog tamnog vilajeta, gde šenluče njegovi čauši.
Baš kao Dragoljub Simonović, visoki funkcioner Vučićeve Srpske napredne stranke, nekadašnji prvi čovek srpskih železnica. Ljut što je Milan Jovanović, novinar lokalnog sajta pisao o njegovim svinjarijama u ulozi predsednika opštine Grocka, u stilu sicilijanske mafije, naredio je da se novinaru zapali kuća. Ko zna koliko bi duga veka bila „omerta” o ovom zločinu, da demokratska javnost nije pritiskala vlast da osvetli ovaj slučaj. Tako je Simonović,član Glavnog odbora SNS, uhapšen. Ova kriminalna epizoda čiji je krajnji cilj bio da sa kućom izgori i informator, rasplamsala je, dodatno, vatru nezadovoljstva pešačkih demonstranata. Njih je na građanski bunt isprovocirao još ranije brutalni napad na Borka Stefanovića, predsednika Levice Srbije. Stefanović je posle tog napada bio u krvi do ramena. Njegova krvava košulja bila je moto predvodničke parole nezadovoljnih protestanata. Na njoj je pisalo „Stop krvavim košuljama”.
Sam srpski autokrata promeniće koreografiju protesta rekavši da neće podneti ostavku, taman i da pet miliona ljudi izađe na ulice. „A tako!” Reagovali su učesnici građanskog protesta, da bi potom ispisali novi transparent na kome je pisalo: „Jedan od pet miliona”. Tako je šef srpske države, ovom izjavom u svom prepoznatljivom stilu, pojačao ešalone demonstranata. Oni više ne veruju ni njegovoj tzv. legalističkoj retorici i ponavljanju da sami izbori i slobodna volja građana na njima daju vlasničku legitimaciju. To jeste tako u demokratskom ambijentu, ali njega u zemlji koja liči na Domanovićevu Stradiju, izbori su često prilika za Vučićeve „džeparoše” glasova. Zato ovdašnja opozicija, u kojoj su stranke i sa levog i sa desnog političkog spektra ujedinjene u Savez za Srbiju, ponavlja da na takve izbore neće izaći. Doduše, mala su im i tanka krila za pobednički izborni let. Delom zahvaljujući sopstvenim slabostima i činjenici da mnogi birači, građanski orijentisani, pamte njihove nepodopštine u vreme kad je Srbijom vladala Demokratska stranka. A treba reći i da medijski „kurvini sinovi” ne daju skoro ni trunčicu prostora opoziciji, ulizujući se tako Vučiću i njegovoj kamarili.
Vođe građanskog protesta treba četvore oči da otvore da ne potpadnu pod uticaj, naročito desnog opozicionog krila, desničarskih Dveri i ostalog kukolja koji Srbiju vuče u mutni talog fašizma. Pravo je reći da, uopšte, samo distanca od opozicionog bloka Savez za Srbiju jača integritet građanskog pokreta protiv Vučića. Zdravorazumski mislećim građanima dosta je njegovog glumatanja na javnoj sceni. Umesto predsednika države koji treba da baštini samo figurativno reprezentativne funkcije, imaju uzurpatora svekolike vlasti. Učesnicima građanskog protesta stigla je injekcija ohrabrenja od akademske i kulturne javnosti. Sa tom podrškom, i ako se njihovom pešačkom maratonu pridruži tzv. kritična masa ljudi, despot će pasti naglavce sa prestola. U suprotnom potrajaće srpsko kolektivno samoubistvo.
