Odrastao sam u razlici, i izvukao sam deblji kraj. Pardon: KRALJ. Kao i svi vi. A onda se dogodio sudar sa stvarnostima koje su se ubedile u sopstvenu stvarnost.
Voleo bih da mi dani budu nanizani kao reči koje provodim s pijanim ljudima koji su pročitali Rablea. S ljudima koji su svrsishodno svesni da je praviti bend moguće pod imenom: MARSEL FROUST.
Što sam stariji sve više inkliniram ka tervini i distihu. Nemajući sebe dolaziš do hajke u haiku-u. A katamaran je naboden pramcem u dinamiku svoje mehaničke i statičke, matematičke, formule.
Da li je iko primetio metaforu naših para i želja? Da li je iko provalio tuđu šaku u svojem đžepu? Da li je iko išta?
Za šaku novaca može se biti priznat kao anonimni SS nacika 1941. na Banjici. Može se preživeti ako se ima dovoljno zlatnih zuba. Može se udahnuti novi dah, pre kamiona.
A mogu se imati i katamarani čiji pramac ore vodu, i biti srećan što neko ne radi svoj posao. Mogu se imati sve uzengije i ulari za beslovesnosti, ipak ona nema ništa drugog osim da lajavo grize.
Nepismeni su zavladali, i OK je. Ovakav svet zaslužuje da ima samo takve: vas. Mi smo izgoreli i zaslužili smo da budemo prezreni. Vaš svet ne razume smrad obitavanja.
Idete da se kešate na pramcu ovdašnjeg simularkuma, i lepo vam je dok novi zubi rastu kad se ode jedva jednom u četiri godine. A? A retko ko kapira da se najviše smara onaj koji mora da partijski vozi tu spodobu od plovnosti. Da ne kažem da bih za ozbiljnu fusnotu imao i diplomiranog inženjera brodogradnje…
I tako plovi nešto što ima preduslov da udavi sve one koji nemaju čamac u ovom gradu. Vas s gliserima i skuterima ne pominjem jer nemam nit pištolja nit advokata da se s vama nadgornjavam. Iako ste pomislili da ste sami u prirodi koja ima i mnogo više sirotih i unesrećenih. Nažalost, tekovine Francuske revolucije, danas, u globalnoj najezdi katamarana, retko ko ume da razume kao giljotiniranje u godini 1789.
I tako. Dogodi se čoveku da ima u ispravi, a više nema ni kola. I bude legitimisan dok oni koji su sa vama dele vaše mišljenje na katamaranu, koji više kopa pramcem nego što plovi. Hej! Gej nije gey. Smrt je svuda. Posebno u smelosti da budeš katamaran koji nisi. Tu je najteže, jer pre nego što počnemo, moramo da budemo SITI. Jebi ga. Katamaran si, jebi ga.
Za kraj: čamac je uvek slabiji od čaplje. A pesma ponekad ne razume tren u kojem postaje novela… Nekad reč ne razume tren u kojem postaje celina.
