Karipska kiša. Novo iskustvo. Ipak, nije ovo prvi put. Pada, a kao da ne pada. Iste temperature kao vazduh. Osetiš da te pogodi, ali ti ne smeta. Kod nas ni leti nije tako topla.
Pučina i daljina su lekoviti. Pučina ti napravi mir. Neki čudan. Obriše bilo koju nervozu. I za sve napravi strpljenje. Možda je to i objašnjenje zašto se ljudi vraćaju na more.
Evo me na Antigvi. Dakle, zaključujem da je prošli put sve bilo onako jadno jer je bila nedelja popodne. Sad su se pojavili automobili na ulici. Praznik je, ima ljudi, čak su danas i neki delovi ulica bili zatvoreni jer domicilno stanovništvo slavi tako što počne roštilj na sred ulice, pa se komšije okupe sa muzikom i pićem. I utoliko je utisak poboljšan – živi su. Ali je beda kojom su zadovoljni i dalje tu. A sa druge strane je, naravno, druga strana ostrva. Put do tamo mi je potvrdio mentalitet ljudi kroz slike koje sam video. Dakle, kako se izađe iz toga što bi zvali naseljeno mesto, tako počinje nešto što bismo mogli da nazovemo „hitni kućicu u šumicu”. O čemu je reč? Za današnju tehnologiju je najveći izazov oponašanje prirode. Koliko kompjuterima da oponašaju prirodu ne ponavljajući šablon, toliko i čoveku da uredi nešto, a da taj uticaj ne iskače iz okruženja. E ovi ljudi ovde su se toliko približili prirodi da kada pogledaš raspored kuća u centru ostrva, nemoguće je pronaći šablon po kojem su one raspoređene. Kao da ih je neko bacio s velike visine pa gde je koja pala, samo su okrenute da ne stoje naopako.
E kako se približavaš drugoj strani počinje da se nazire uticaj svežih ulaganja i što je dalje to je očiglednije. Sve počinje „Utočištem za magarce”. Tako se zove kompleks ograđene prirode (praktično dva manja brda) prošaran drvećem sa nekim objektom na jednom od vrhova i sa magarcima svuda unaokolo. Nisam pitao šta je jer možda je bolje da ne znam. A na drugoj strani ostrva je neko sa novcem odlučio da ga sredi i da zaradi na tome i uspelo mu je. Da nisu crnci domaćini i da boja vode nije onako nestvarna, rekao bih da sam u bilo kojem letovalištu u Evropi. I svi na plaži su beli. Da rezimiram, druga strana ostrva je slatkiš. Inače otkrih da pesak uopšte nije od kamenja (možda delimično), već od školjki. Nekih belih. Cela plaža je prekrivena komadićima.
