Sladak grad. Podignut na mestu gde se Sena uliva u Atlantik. Da mi je neki čamac pa da zaveslam uzvodno i eto me u Parizu. Gastronomski me je neprijatno iznenadio što nisam našao restoran u kojem bih mogao da probam francusku supu od luka, ali sam zato naišao na odlično lokalno pivo. Osim par arhitektonskih „ispada”, dopao mi se stil gradnje koji ne dopušta da ijedna zgrada bude više od pet spratova. Valjda zato Avr izgleda pitomo.
Većina zgrada svojom arhitekturom podseća na betonsku gradnju iz perioda pedesetih godina prošlog veka. Samo koloritno veselije. Tek je po koja kuća starija. I jedna crkva u centru. Doduše, sa rupama.
A, onda sam se setio: pa, ovo je sever Normandije! Grad je opustošen krajem Drugog svetskog rata. Ona tek po koja kuća i izbušena crkva su sve što je ostalo. Saznajem da je nakon oslobođenja, za glavnog arhitektu postavljen čuveni Ogist Pere koji je dobio zadatak da osmisli i realizuje brzu, modernu i estetski efektnu rekonstrukciju centra grada. Rezultat: ovo srce grada je kasnije proglašeno za blago svetske kulturne baštine i pod zaštitom je Uneska.
