Kad stigneš na Tasmaniju, u mesto koje se zove Burnie, znaš da si stigao na kraj sveta i da posle nema ničega. I isto tako znaš da se zbog toga ne osećaš loše. Naprotiv.
Kada sam obišao varoš, prošetao se, video prirodu, kuće i zgrade u kojima ljudi žive, prodavnice u centru i saobraćaj, pomislio sam – ovo je mesto na koje dođeš kad poželiš da te više niko ne nađe. Besprekorno čisto, ljudi nasmejani i predusretljivi, mirisi blagi, priroda pitoma… i kao da se odasvud čuje: Svi ste dobrodošli.
Valjda su sve male i izolovane zajednice takve. Ili je meni upravo tako nešto trebalo nakon gužve i užurbanosti Sidneja. Da sam imao više vremena, sedeo bih na plaži i samo gledao u talase. Neki čudan, privlačan spokoj.
