Negde oko 6:25 probudio me je strašan zemljotres. Kuća se tresla, kao da je tetrapak soka koji neko mućka svom snagom. U prvi mah nisam znala ni šta se dešava, ni o čemu da razmišljam, je l’ to korona zadaje poslednji udarac ili ovo više nema veze sa virusom. Samo sam se istog momenta setila poslednjeg puta kada sam doživela tu količinu straha, a to je bilo ’99. kada su prve bombe pale na Pančevo. Uzimam telefon i pokušavam da proguglam neku vest, međutim i dalje nema ničega. Razgledam po stanu, za divno čudo razbila se samo bočica sirupa za kašalj i jedan suvenir sa Bliskog Istoka. Dva sata od prvog potresa desila su se još dva jaka i nekoliko slabijih. U prvo vreme nije bilo nikakvih zvaničnih informacija u medijima, tako da su se ljudi mahom snalazili i tražili savete jedni od drugih preko društvenih mreža i raznih grupnih poruka; tim putem širene su poluinformacije i dezinformacije što je u početku stvaralo paniku, ali i iščekivanje „najsnažnijeg udarca” za koji se nekoliko sati kasnije ispostavilo da je čista dezinformacija. Kada su se smirili najjači potresi, napustila sam stan sa momkom i stajali smo neko vreme u obližnjem parku, čekajući ni sami ne znamo šta. Nakon što se pola sata ništa nije dogodilo pošla sam u obilazak užeg centra, ne bih li videla šta se zapravo dogodilo.
Slike koje su se jutros mogle videti na ulicama Zagreba izuzetno su tužne i podsećaju na scene ratnog stanja. Celi centar Zagreba je veoma star i izgrađen mahom od cigala, tako da je veliki broj kuća oštećen; na ulicama su se mogle videti cigle i crepovi, dimnjaci i delovi fasade. Sa jednog tornja zagrebačke katedrale odlomio se vrh sa krstom. Na Trgu bana Jelačića odlomila se kula sa jedne, nedavno renovirane, stare građevine. U jednoj od crkvi u centru grada ceo plafon je pao na pod. Veliki broj automobila je uništen jer su na njih pali delovi kuća ili ulične rasvete. Ljudi su prestravljeni: oni koji žive na visokim spratovima izašli su iz svojih kuća na bezbednu udaljenost i čekali nekakvu informaciju o tome šta treba da rade. Parkovi su puni građana i građanki koji sa maskamana licu, umotani u ćebe ili tople jakne stoje na bezbednoj udaljenosti jedni od drugih. Najpotresniji prizori su oni ispred nekoliko bolnica gde su pacijenti izvedeni ispred bolničkih objekata u pidžamama i papučama (na četiri stepena Celzijusa). Žene koje su se nedavno porodile sa bebama u rukama, nepokretni pacijenti na krevetima, deca ispred dečije bolnice… svi sa medicinskim maskama, veoma oskudno odeveni, stoje i čekaju informaciju šta dalje da rade. Vatrogasci, vojska, civilna zaštita, policija i ostale službe na terenu su i pomažu u zaštiti stanovništva od eventualnih nezgoda nakon potresa. Raščišćavaju teren i opominju ljude da stoje dalje od fasada, da stoje na sigurnom razmaku jedni od drugih i pomažu onima kojima je pomoć potrebna.
Nikada nisam razmišljala o tome da bi ovako nešto moglo da se desi. Kada sam se preselila u Zagreb, jedna od neobičnijih stvari mi je bila ta što na svakoj tramvajskoj stanici postoji mapa skloništa i prihvatnih centara u slučaju potresa. Raspitavši se čemu to, saznala sam da se Zagreb nalazi na trusnom području, te da se ovde zemljotresi često dešavaju. Najjači zemljotres zabeležen u ovom gradu, desio se 1880. godine i imao je snagu 6,3 stepena Rihterove skale. Današnji zemljotres imao je jačinu 5,5 stepena Rihterove skale, a poslednji put se zemljotres istih razmera u Zagrebu dogodio pre više od 100 godina. Zemljotres nešto manjeg intenziteta 4,9 stepeni desio se 1990. Zemljotres se na ovakvim područjima uvek očekuje, ali ja nisam bila dovoljno svesna toga, a pogotovo da će se dogoditi paralelno sa pandemijom aktuelnog virusa.
Sedim u dnevnom boravku. Zbog izolacije radi sprečavanja širenja virusa, izgubila sam pojam o tome koji je dan u nedelji, a usled današnje situacije, ne znam više ni koje je doba dana. Ispijam svoj prvi „jutarnji” čaj i imam utisak kao da sam gledala film o svemu ovome, kao da se to nije stvarno desilo. U 10:11 sam osetila poslednje podrhtavanje. Pokušavam da napišem ovaj tekst, sa primetnim problemom da se koncentrišem na slova koja kucam. Ponovo čujem nešto u daljini, kao u nekim crtaćima ili naučno-fantastičnim filmovima kada džin ili neka velika zverka zakorači pa se zemlja pod njim zatrese. Nastavljam pisanje i pritom beležim vreme svakog potresa koji se čuje ili oseti: 13:25; 13:58; 14:34; 15:04; 15:36; 16:15; 16:27; 16:30.
Trebalo bi da je ono najgore, kada je u pitanju ovaj zemljotres, prošlo. Međutim, sa zemljotresima nikada niste načisto: ne zna se kada će nas tačno iznenaditi i dok se ne dese ne znamo koliko će biti jaki. Na vestima čujem da manji potresi, nakon ovako velikog, mogu trajati satima, danima, nedeljama. Na svu sreću, za sada nema stradalih: nekoliko ljudi je povređeno, dok je jedna devojčica od 15 godina teško povređena.
Sada nam ostaje samo još da se izborimo sa koronom i disciplinom koja nam, vidim, nije svima jača strana. A onda, kada sve ovo prođe, možemo konačno kolektivno postati zahvalni na svakom novom danu u kom se budimo živi i zdravi. Ja već jesam.
Galeriju fotografija možete videti ovde.
