Interkontinentalne letove sam volela čak i u vreme kada sam se plašila letenja, a sada u njima uživam. Prostrani avioni, putovanje dovoljno dugo da u njega stanu (bar) dva obroka sa pripadajućim pićima, listanje aviokompanijskog časopisa gde se među uglavnom reklamama za skupe destinacije može naći i poneka zanimljiva reportaža, slušanje i gledanje sadržaja po izboru (muzika, filmovi, TV serije i dokumentarci), pa i dremka ili dublji san (u zavisnosti od toga da li želite da let prespavate ili ne, i da li ste se u tu svrhu opremili potrebnim sredstvima, poput pilulice dramine ili čaše vina uz obrok, koju u Deltinim avionima baš baš galantno nude). Jedan takav put, sa dodatkom, jedva sam dočekala krajem jula. Dve nedelje u Americi posle osam godina podelili smo na podjednake delove – prvu ćemo provesti u Detroitu, među prijateljima i rodbinom, a druge sedmice ćemo biti u Njujorku, solo, da uživamo grad koji volimo i u kojem smo se osam godina ranije venčali. Ali pre svega toga, trebalo je proći oko osam hiljada kilometara, i na tri aerodroma (četiri ako računamo i beogradski), i u vazduhu između ovih destinacija, provesti oko 28 sati, što je na svoj način zanimljivo i vredno priče.
Avionski saobraćaj nakon korone je u potpunosti normalizovan, ne traže se nikakve potvrde o vakcinaciji, nošenje maski nije obavezno, tako da se mobilnost vraća u punom zamahu. Aerodromi su puni, naročito je velika gužva na tranzitnim tačkama, kao što je Amsterdam, ali neki elementi koji su ranije začeti, a sa koronom pospešeni pa normalizovani, menjaju ranije navike putovanja. Na primer, ako putujete samo sa ručnim prtljagom i onim koji je dozvoljeno uneti u avion (a sve je više ljudi koji se za to odlučuju, nevezano za lomove koji su ovog leta nastajali na beogradskom aerodromu), možete se čekirati onlajn i izbeći gužve u redu pred šalterima, te skratiti vreme boravka na aerodromu pre leta. Takođe, na svim aerodromima kroz koje smo prošli: u Beogradu, Amsterdamu, Njujorku i Detroitu, sve je više automata na kojima možete sami obaviti ono što su ranije radili službenici aviokompanija, da izmerite prtljag, odštampate nalepnicu za kofer ili bording pas. Uz smanjenje gužvi u redovima i uštedu vremena, ovo nam svakako svedoči i o sve automatizovanijoj budućnosti koja nas čeka, u kojoj ćemo sve više poslova raditi sami uz pomoć mašina i informativnih servisa, i kada će mnogo ljudi u ovom sistemu ostati bez posla, čemu se nimalo ne radujem. Kome ćemo se požaliti ako nešto ne razumemo, šta ako automati zabaguju, i kako će se na aerodromima snalaziti ljudi koji nisu digitalno dovoljno spretni ili pismeni, pitanja su koja me muče uprkos povećanoj efikasnosti procedura. Kao što me muči i sama ideja efikasnosti u današnjem kontekstu, nevezano za letenje.
Volim putovanja avionom i zbog boravka na aerodromima, koji su posebna vrsta prostora. Antropolog Mark Ože bi rekao da su to ne-mesta, prolazni prostori kretanja i cirkulacije, bezlični i uniformni, standardizovani i nepogodni za uspostavljanje identitetskih identifikacija. Momo Kapor u romanu Una opisuje avionske letove kao prostor globtroterske privilegije, a za jednu od junakinja, stjuardesu Svetlanu, piše da je (u odnosu na Unu, devojku sa beogradskog asfalta) bila „superiorna na onaj aerodromski, djutifri načinˮ.
Tako je možda bilo ranije, ali se u poslednjih dvadesetak godina promenilo, sa uvođenjem „jeftinihˮ letova kojima je avionski saobraćaj intenziviran i demokratizovan, tako da je putovanje avionom prestalo da bude luksuz (iako i dalje nije podjednako priuštivo za sve, i na svim destinacijama) i postalo mnogo dostupnije nego pre. Otuda su i aerodromi postali poprišta susreta najrazličitijih ljudi koji putuju najrazličitijim povodima, od čitavih porodica migranata koji prelaze pola sveta između svojih starih i novih domova, preko studenata koji sa rančevima obilaze Evropu, do poslovnih ljudi i drugih digitalnih nomada koji aerodrome koriste kao mobilne kancelarije, pripremajući se za sastanke ili pišući izveštaje posle njih. Svima njima, i mnogim drugima koji se roje u aerodromskim košnicama, koji čekaju svoje letove a u međuvremenu žele da jedu, da se opuste, odmore, prošetaju, zabave, nešto pazare ili nauče, jave se kući ili naprosto da pretražuju šta ima novo na internetu, današnje zračne luke stvaraju i nude prostore za sve to. Udobni u granicama funkcionalnosti, i hiperkomercijalni u ekskluzivnoj ponudi roba oslobođenih poreza, aerodromi sadašnjice takođe služe i kao utočište ljudima na putu, i kao eksteritorijalna reprezentacija društva i kulture u kojima će se putnici, bar na nekoliko sati, zadržati. Među aerodromima kroz koje smo na ovom putu prošli, u ovom pogledu je najdalje otišao amsterdamski Skipol (Schiphol). Tu putnici u tranzitu, koji po više sati čekaju na letove za dalje destinacije, mogu da idu na ručnu relaksacionu masažu leđa ili stopala, da posete aerodromsku biblioteku ili ispostavu Rijks muzeja, ali i da se pomole u univerzalnom mestu molitve za vernike različitih konfesija. Pre neku godinu je postojala i čitava dnevna soba, sa udobnim sofama i foteljama, i klavir na kojem se moglo svirati, ali ih ovoga puta nisam pronašla.
Međutim, pored toga što su mesta transnacionalnog prometa, internacionalnog komešanja, i Vavilon jezika, običaja i navika u transportnom kontekstu, aerodromi su takođe i mesta manje ili više suptilnih hijerarhija i hijerarhizacija, a u skorije vreme i poprište novih bezbednosnih politika (naročito posle 11. septembra, i posebno u SAD). Nije svejedno čiji pasoš posedujete, i to će vas još pre putovanja svrstati u kategoriju onih kojima su potrebne vize, naspram onih kojima nisu. Ovo će vas dalje kvalifikovati za naredne potencijalne bezbednosne provere na samom aerodromu, od provere pasoša na ulazu u zonu letova, preko skeniranja prtljaga i vas samih, do konačne provere i ponekad prozivke na samom gejtu, pre ulaska u avion. Posle terorističkog napada na kule bliznakinje u Njujorku, bezbednosne procedure su se dodatno iskomplikovale, tako da je pakovanje za put postalo prava operacija: koliko tečnosti i kako zapakovano je dozvoljeno poneti i u kojoj vrsti prtljaga, treba znati dimenzije i dozvoljenu težinu prtljaga za svakog prevoznika kojim se vozite, da vas ne bi primoravali da se prepakujete ili vas vrate na početak, da doplatite prekomernu težinu (pri tome morate da potvrdite ozbiljnim službenicima da ste sami pakovali kofer, i time preuzimate odgovornost za sve što se u njemu nalazi, ozbiljna stvar!); elektronika mora biti pri ruci jer se sva mora pokazati; najbolje je izbegavati bilo šta metalno na sebi kada se ide na put, da biste smanjili eventualne komplikacije i da vas ne bi odvajali sa strane i ispipavali i pretresali.
Aerodrom JFK u Njujorku je u ponižavanju putnika u bezbednosne svrhe otišao najdalje: tu vas bukvalno izuvaju iz cipela, nakon što se tiskate u dugim redovima, a aerodromski bezbednjaci vas nimalo nežno i službeno neosetljivo usmeravaju ka punktovima za skeniranje. Koliko god volela putovanja i uživala u njima, osoba ne može da se ne oseti loše i degradirano u ovim zmijolikim redovima u kojima službenici imaju zadatak, kako je jedna revnosna redarka na JFK-u rekla, „da smeštaju ljude na ispravno mestoˮ. Kada tome dodamo prioritete pri ukrcavanju u avione (najpre biznis klasa, pa razni segmenti ekonomske klase sa dodatnim uslugama, i na kraju oni sa najjeftinijim kartama i bez ikakvih priivilegija na letu), a zatim i odvojene linije za ulazak u zemlju nositeljima različitih pasoša (u našem slučaju američki i srpski, ali poznate su nam sa drugih putovanja i linije za EU pasoše i „sve ostaleˮ), te velika ovlašćenja imigracijskih službenika koji mogu i da vam ne odobre ulazak u SAD ako im se učinite sumnjivim, shvatamo da su „zemaljskeˮ podele, brige, sumnje, razlike i nejednakosti upisane i u prostore avionskih letova i aerodromskih aktivnosti, uprkos tome što bi letenje – i kao čin i kao metafora – trebalo da bude iznad svega toga.
No, kada se jednom nađete u vazduhu a ne plašite se leta, sve izgleda lakše i drugačije. Na 10.000 metara naši zemaljski problemi izgledaju manji, a svakim pređenim kilometrom i udaljeniji. Tako je bilo i sa nama. Kada smo posle skoro devet sati čekanja na JFK-u konačno poleteli, pod nama su se ukazala svetla Njujorka, naizgled beskrajno treptavo prostranstvo „grada koji nikada ne spavaˮ i u koji ćemo se uskoro vratiti. Ali pre toga – Detroit.
