Baja Kalifornija miriše na Mediteran. Vreme je prijatno, povetarac, sunce i 27 stepeni. Nezgodno je što sam naišao u vreme renoviranja priobalnog šetališta pa je većina kadrova koje sam napravio, želeći da uhvatim šarm ovog mesta, uključivala radnike sa mašinama. Zato sam odustao od fotografisanja.
Drugi problem.
La Paz nema fotogenično svetlo. Mesto je okrenuto „očima” ka severoistoku, pa ako hoćeš da fotografišeš grad s mora, uvek ti sunce bije u oči.
Ali, da se razumemo, ovo je ozbiljan grad. Prostire se poprilično i u dubinu kopna, pa ne mogu da kažem da sam ga obišao. Prošetao jesam. Nešto jače od jednog sata. Avaj. Ništa me nije fasciniralo. Možda me je, u dvorištu Muzeja, fascinucnuo skelet mastodonta, eto. Valjda se tako zove ona riba iz vremena dinosaurusa.
Sa druge strane, moram da priznam, da više od dve trećine kuća koje sam video izgledaju upravo onako kako i treba da izgleda dom u kojem bih voleo da živim. A u polovini od te dve trećine ukupnog broja kuća, baš bih, baš rado živeo. Verovatno je to ovdašnji stil gradnje za koji ne umem da pronađem zajednički opisni imenitelj, jer su – zapravo – sve različite. A, opet, za svaku, bilo gde da je vidite na nekoj fotografiji, recimo, odmah biste rekli da je kuća koja se nalazi negde uz more. Da je sagradiš na planini, turisti bi se osvrtali da vide gde je more.
I kako mi nije ostalo mnogo vremena, a još od Nikaragve sam odlučio da se ponašam kao turista tako što ću kad god imam vremena otići na tipičan ručak. E da ne zaboravim, imam zamerku. Ipak, imam! Volim kada je saobraćaj izmešten iz mesta u kome bi trebalo da se uživa, a ovde nije. Dakle, ide voda, pa plaža, pa šetalište, pa saobraćajem prometna ulica u kojoj su restorani sa baštama okrenutim ka moru, odnosno ka saobraćajnici. Ovo je ujedno i objašnjenje zašto sam izabrao da ručam na spratu i da vodu posmatram sa terase.
Inače, celo mesto je u palmama. U stvari, da završim prvo sa ručkom. Tražio sam od konobara da mi donese nešto što vole da jedu lokalci. Kaže mi da on najviše voli piletinu i to ovu, pokazuje mi prstom u meniu. I ja pristanem. Ideju nemam koliko će da košta jer su sve cene u pezosima. U džepu imam 65 američkih dolara i ako bude više od toga, daću peta mavetra, ali ne zato što nemam (Ha! U džepu mi je kartica!),već zato što ne dam. Naravno, naručio sam i lokalno pivo, ali kao to negde pomenuh, tu Meksiko nije na ispitu.
I prvo mi stiže pivo. Pa tortilja čips, ali pravi, ne iz kese. E, to je doživljaj. Pravi se od kukuruznog brašna kao tanko testo koje se pre pečenja u rerni, seče na komade. Ovaj nije bio dodatno soljen već samo koliko je stavljeno u testo. Prstohvat. Pečen u rerni, pa nije ni masan. Ukus kao da jedem kokice. Za njim stiže kuvar sa avnom od crnog kamena i za stolom do mene počinje da mi pravi salsu tako da mogu da posmatram. Uzeo je prethodno grilovano povrće (prepoznao sam paprike i patlidžan) i počeo da ga meša dodavajući so. Pa kockice svežeg avokada. Kad je završio, stavio je to pred mene i otišao.
Mnjam, nije mi ništa više bilo potrebno. Obilno, kao pun tanjir čorbe. Ljutkasto, sa tortilja čipsom, za pivo prava kombinacija. Onda mi stiže glavno jelo u identičnom avnu u kojem je u sos od paradajza, a po obodu je poređao: grilovani mladi crni luk, dva grilovana palmina lista, grilovani sir, grilovanu piletinu i na pola presečenu pa grilovanu kobasicu (?!? – Pronađi uljeza). ‘Aj palmin list, interesantno iskustvo, ali šta radi svinjska kobasica u jelu od piletine? No, tražio sam nešto što jedu lokalci i sad ima da ćutim.
Epilog: odlično spremljeno, ukusno, blago ljuto i sumanuto preobilno. To bi kod nas bila količina za dvoje. Jedino što sam ja vaspitan da se u tanjiru ništa ne ostavlja, pa sam bio siguran da nakon tog obroka neću jesti bar naredna tri dana. I da ne zaboravim, da sam nakon glavnog jela dobio i redovne tortilje koje sam, naravno, morao da probam.
Pogledam na sat, knap je. Dokotrljam se do šanka i zatražim račun. Otkuca ga konobar na kasi i dade mi fiskalni gde vidim da stoje to jelo, dva piva i trocifreni broj. Aha, pezosi. OK, je l’ mogu da platim u američkim dolarima? Može. Pa, koliko je? Uzima digitron, tap, tap, tap i izgovara – 12 dolara. I ja opet u sebi uzviknem: Viva, Meksikooo!
